Evangelizacija - BODOVI ZA NEBO

 

BODOVI ZA NEBO

 

Veronika in Norbert Fric

 

Đorđe je malo zbunjeno pogledao oko sebe. Sve tako "sasvim obično" nije zamišljao... Zidovi su bili obloženi policama prepunim knjiga; čovek pored pisaće mašine je imao "profesionalni" osmeh, ne baš srdačan.

 

Đorđe je osećao kako mu se znoje dlanovi.

 

"Hteo bi ovde da se prijavim" počeo je bojažljivo, razmišljajući šta dalje da kaže. "Moj život je došao do kraja i hteo bi da se prijavim za nebo..."

 

"To svi žele," rekao je čovek, ne promenivši ni malo izraz lica.

 

"Stvarno?" čudio se Đorđe. "Pre toga su mnogi, koliko znam, govorili potpuno drugačije. Mislili su da će im u nebu biti dosadno."

 

"Kada ljudi shvate da je stvarnost potpuno drugačija od njihovih iluzija, koje na zemlji imaju u vezi sa nebom i paklom, veoma brzo menjaju mišljenje."

 

"Ja, takođe", pomislio je Đorđe.

 

Nedaleko stajali su njegova tašta i prvi komšija, sa kojima je na zemlji bio na smrt posvađan. Eh, kada bi sa njima morao provesti večnost...

 

"Dobro. Hajde da pogledamo šta možemo da uradimo," rekao je čovek za pisaćim stolom. Njegov glas je ulivao poverenje. Đorđe se malo ohrabri. Ionako nije mogao sebi ništa zameriti.

 

"Šta treba da uradim da bi ušao u nebo?"

 

"Treba vam šest hiljada poena."

 

"A kako ih mogu steći?"

 

"Dobrim delima, besprekornim i moralnim životom itd."

 

"Aha," nasmešio se Đorđe" to neće biti nikakav problem. Nisam bio loš čovek. Nikoga nisam ubio, nikada nisam krao, uvek sam se trudio da budem ljubazan prema drugima, redovno, ili skoro redovno sam odlazio u crkvu..."

 

"Čekajte malo," rekao je čovek "sve se to mora bodovati, a zatim ćemo bodove sabrati."

 

"U redu." Gospodin Đorđević je imao potpuni mir. "Treba li ja da govorim, ili ćete vi postavljati pitanja?"

 

"Počnite polako."

 

"Dakle, to nije ni malo jednostavno. Čovek jednostavno ne vodi evidenciju o svim dobrim delima što ih je uradio," raspričao se Đorđe potpuno ohrabren.

 

"Mi vodimo celokupnu evidenciju, i sve smo ih zabeležili. Za to ne morate da se brinete."

 

Zašto je Đorđe nakon tih reči opet izgubio samopouzdanje? Nije hteo o tome da razmišlja. Radije je opet počeo da govori.

 

"Dakle, počnimo od supruge. Uvek sam prema njoj bio uljudan, nikada je nisam tukao i nikada nije morala da moli za novac. Uvek sam se brinuo da ga imamo dovoljno. Vrlo retko smo se posvađali i nikada, nikada nisam na nju vikao." Sa olakšanjem je gledao kako čovek za pisaćim stolom upisuje neke crtice. "Kada se radi o našoj deci: veoma sam ih voleo, naročito sina. Radio sam do iznemoglosti da bi mu omogućio bolji život. Hteo sam da završi gimnaziju, plaćao sam mu dopunske časove, kada su mu bili potrebni, danju i noću sam ga savetovao..."

 

"Šta je na kraju od njega bilo?"

 

Na trenutak zbunjen, Đorđe je pogledao čoveka za stolom. Treba li da kaže istinu? Sada mu hvalisanje ne bi pomoglo. Ovde verovatno sve znaju.

 

"Znate, upao je u loše društvo.  Tako se zahvalio za moj trud oko njega." Đorđe je iz navike stavio ruku na srce, ali sada to nije imalo takav svetački efekat kao obično. Ne, nego je sa nevericom posmatrao kako čovek neke crtice koje je prethodno upisao sada briše gumicom.

 

"Šta to radite?"

 

"Za ovo vam ne možemo dati ni jedan poen. To i sami shvatate."

 

Đorđe je hteo da kaže još nešto u svoju odbranu, ali je odjednom video to što nikada na zemlji nije hteo da vidi: uvek je previše zahtevao od svog sina - i tako mu zagorčavao život. "Da... Shvatam. Zatim sam imao još i ćerku. Izrasla je u pristojnu i lepu devojku."

 

Dok je govorio primetio je da je dobio još jedan poen. Pobunio se: "Šta? Zar samo jedan poen za sve to? A šta sa onim neprospavanim noćima, koje smo zajedno proveli, kada je bila bolesna? Šta sa studijama, na kojima sam je finansijski pomagao?"

 

"Te neprospavane noći, koliko mi je poznato, idu u prilog vašoj ženi; a ostalo ćemo malo detaljnije analizirati."

 

Đorđe se rastužio.

 

"Dakle, idemo dalje. Moja tašta je bila stvarno jako zla žena. Uprkos tome sam se uvek prema njoj ophodio sa primerenom dozom poštovanja." Nagnuo se malo napred. "Zar samo jedan poen za to? Znate li samo koliko me je to koštalo živaca?"

 

"Znam, znam, umirivao ga je čovek za stolom"... ali vi trebalo je da je volite."

 

"Moju taštu?! Da li je bilo načina za tako nešto?"

Izgledalo je kao da čovek iza stola ne želi ulaziti u detalje: "Idemo dalje."

 

Đorđe je umorno nastavio dalje: "Svom komšiji sam puno puta pomagao..."

 

"... Ali ste se na kraju razišli kao neprijatelji," prekinuo ga je čovek.

 

"Pa naravno," ljutito je uzvratio Đorđe. "Zar je sa njime bio moguć razuman dogovor?" Rezignirano je pogledao svog nepodmitljivog sagovornika. "Dakle, koliko dosada imam poena?

 

"Trideset dva." Đorđe je skoro ostao bez daha. "Dakle, na kraju bi mogao da imam najviše pedeset poena? Zar nema načina da se zaradi više poena? Probajmo sa Deset zapovesti; njih sam skoro sve ispunio."

 

"Da," prijateljski je potvrdio čovek, "...tu bi bilo puno bodova."

 

Sa dubokim uzdahom je Đorđe pokušao naći neki oslonac. "Krenimo od ovoga: Ne kradi! Uvek sam bio jako pošten. Moj brat je krao još kao dete, ali ja nisam."

 

"A šta sa porezom? Jeste li uvek bili potpuno pošteni?"

 

Đorđe je progutao knedlu. "Ali... to nije nikakva krađa. To svi rade."

 

"Žao mi je, pokrali ste na taj način državu. A kako je to onda bilo sa onim osiguranjem, to ste..."

 

"Zar se i to smatra za krađu?!?", sa nevericom u glasu ga je prekinuo Đorđe. "Znate šta, pustimo sada to. Ako ste takav sitničar, nećemo ni spominjati zapovest o lažnom svedočenju. Naravno, ponekad sam koristio laž za "zlu ne trebalo", ali sam se trudio da ne lažem sa zlom namerom..." Samo jedan pogled na čoveka za stolom mu je sve govorio. "Pokušajmo sa sledećom zapovešću: Ne ubij! Sigurno znam da sam ovu zapovest ispunio. Koliko ću bodova za nju dobiti?"

 

"Moramo najpre neke stvari da razjasnimo. Setite se vašeg komentara kada je sud presudio u korist vašeg komšije." Muk. "Rekli ste: ’Tom čoveku ću jednog dana zavrnuti šiju!’"

 

"To se tako samo kaže. Na kraju to ipak nisam uradio."

 

"A koliko ste puta samo proračunavali koliko će dugo živeti vaša bolesna tašta, i šta ćete nakon toga naslediti? Zar niste lekaru govorili da ne bi trebalo da joj produžuje muke sa time što joj produžuje život?" Po prvi put je Đorđe bio potpuno iznerviran. "Ali, ona je umrla potpuno prirodnom smrću. Nisam je ja ubio."

 

"Ta želja je bila u vašem srcu. Hteli ste da zloupotrebite lekara za vaše planove."

 

"Moja tašta sada o tome sve već zna, zar ne?" pitao je Đorđe teško uzdišući.

 

"Da, naravno. Ovde svako zna sve o drugima."

 

"Baš sve?"

"Da, baš sve."

 

"Iako sam samo jednom učinio preljubu, ni tu neću dobiti poene, je li?"

 

Čovek za stolom je samo odmahnuo glavom.

 

"Nećete mi dati ni jedan poen, iako znate da sam svojoj ženi bio veran 37 godina? A to je bio samo jedan trenutak slabosti, obična sitnica. Pa, ipak ja nisam bio od onog soja ljudi koji su stalno jurili za tuđim ženama."

 

"Ni u mislima?"

 

"U mislima?!" uzviknuo je Đorđe zabrinuto. "Šta sve čovek samo ne uradi u mislima. Svet bi se naopačke prevrnuo da se može ostvariti sve što ljudi samo pomisle. Uvek sam bio normalan, nikada nisam bio posebno zao. Ne možete biti baš takav sitničar!"

 

"Gospodine Đorđe, moj pretpostavljeni ima jako istančan osećaj za pravednost. Koliko ste često dozivali Božju pravednost, koja na kraju treba da se ispuni? Evo je sada ovde. Bog nikoga nije ostavio u neznanju u vezi sa konačnim sudom. Za to ste sigurno već čuli. Zar ne?"

 

"Pa naravno, ali sam mislio da nisam toliko zao da bi bio osuđen."

 

"Zašto je onda Bog poslao svog Sina da umre za grešnike?"

 

"Tome sam verovao." Đorđe je odjednom malo živnuo. "Zar nije u Bibliji napisano, da će onaj koji veruje u Isusa Hrista, imati život večni?"

 

"Taj deo sigurno dobro poznajete. Međutim, vi u njega uopšte niste verovali. Odbacili ste činjenicu da je on ikada živeo. Odlazak u crkvu nedeljom i usmeravanje svojih misli u tom pravcu ste smatrali za neku vrstu mistike. Žrtva Gospoda Isusa za vas nije imala nikakvog smisla. Hteli ste to savladati sopstvenom snagom. Duboko u sebi niste verovali da je Isus morao da umre lično za vas, jer ne bi mogli opstati pred Bogom."

 

"Ovo, na žalost, ne mogu da poreknem. Međutim, ne mogu se prisetiti da mi je neko rekao da ste ovde toliko strogi. Imam li još neke šanse?"

 

"U jednu knjigu smo zabeležili sve što ste u životu uradili - i dobro i zlo. Mogli bi to da uporedimo. Ako preostane šest hiljada poena - možete ostati ovde. Treba li da donesem tu knjigu...?"

 

Đorđe je samo odmahnuo rukom. "Ostavite to tako kako jeste, to nikada ne mogu dostići. Međutim, hteo bi još nešto da vam kažem, pre nego što odem. Vi, verovatno, ni ne slutite kako to na zemlji izgleda. Na taj način ovamo niko ne može ući!"

 

Onda je na trenutak zaćutao...

 

"Ali... Recite mi, odakle su svi ovi ljudi koji tako veseli hodaju unaokolo? Ne verujem da su mogli zaslužiti mnogo više poena od mene. Da li su možda nekoga potplatili da bi dospeli ovamo?" dobacio je zlonamerno. Sada mu je i onako već bilo svejedno šta njegov sagovornik misli o njemu. Međutim, on je ostao potpuno miran.

 

"Vi još uvek niste shvatili šta želim da vam kažem. Ovi ljudi su dobili ulaznicu, to sigurno..."

 

"Pa, na to sam i mislio!" prekinuo ga je Đorđe iznervirano.

 

"... ali ulaznice nisu platili. Niko nije mogao toliko da plati, osim jednog. Taj je platio odjednom za sve. Ulaznicu vrednu šest hiljada poena je bilo moguće dobiti za džabe. Ko je slomio svoj ponos i primio tu ulaznicu kao dar od Gospoda Isusa Hrista, zato što je shvatio da sam nikada neće zaraditi dovoljan broj poena, taj ima slobodan ulaz... za celu večnost."

 

"I taj može zauvek da živi na ovom predivnom mestu?"

 

"Zauvek." Potvrdio je čovek tiho.

 

"Zašto mi to onda niko nije rekao. Pa, to bih odmah uradio! Bio sam pogrešno informisan! Mislio sam da je dovoljno ako se čovek trudi da živi pravedno. Pa govori se: ’To što želiš sebi - čini drugima!’ Uvek sam se trudio da živim tako. Zar ne možete da napravite izuzetak?" Đorđe je sav očajan pokušao da uhvati čoveka za ruku, ali se on pretvorio u magličasto priviđenje.

 

"Gde ste sada nestali!? Saslušajte me! Nemojte me ostavljati ovde samog! Ne želim da idem na to strašno mesto!"

 

Đorđe se probudio sav okupan u znoju. Usplahireno je pogledao oko sebe. Bila je svuda tama, upravo takva kao tamo, na tom mestu, kuda nikako nije hteo da ode.

 

"Šta je, mili? Jesi li nešto loše sanjao?"

 

"Sanjao...?" Da, bio je to samo san!

 

Đorđe je skočio iz kreveta.

 

"Samo san!" ponavljao je sav srećan. Još je imao šanse, i hteo je u potpunosti da je iskoristi, kako njegov san nikada ne bi postao stvarnost!

 

"I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom sud." (Jevrejima 9,27)

 

"Ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti život, nego gnev Božji ostaje na njemu." (Jovan 3,36)

 

Ti, koji si to čitao, živ si još, i imaš još vremena, da središ stvari sa Bogom, u sukladu sa Božjom Riječju. Započni sad!