Betty Baxter
SVJEDOČANSTVO
Betty Baxter
- Kada je Isus iscelio moje beznadno osakaćeno telo, naredio mi je da objavim svetu što mi je učinio. Ovo svedočanstvo sam do sada podelila sa preko milion ljudi. Gde god ljudi čuju moje svedočenje, traže i nalaze u Hristu oproštenje i ozdravljenje. Isus može, i rado će ukazati istu milost svima onima koji veruju. Moja je iskrena molitva da bi ti koji ovo čitaš dobiješ novi podsticaj i ohrabrenje vere.
Od kada pamtim nisam bila normalna poput ostalih dečaka i devojčica. Telo mi je bilo deformisano, osakaćeno i unakaženo. Mislim da nikada neću zaboraviti onaj strašni osećaj bez nade. Znam kakav je to osećaj kada vas porodični lekar pogleda u lice i kaže: "Nema nade". Ili kada vas nose iz bolnice u bolnicu da posetite specijaliste i vidite kako odmahuju glavom i kažu: "Ne postoji ništa što medicina može učiniti."
Rođena sam sa zakrivljenom kičmom. Svaki pršljen je bio van svoga mesta. Kosti su bile savijene, srasle zajedno. Kao što znate svi su živci skoncentrisani u kičmi. Rendgenski snimci su pokazivali da su kosti međusobno srasle i savijene, stoga je bio poremećen i moj živčani sistem. Jednog dana dok sam ležala na univerzitetskoj bolnici u Mineapolisu u Minnesoti sva sam se počela tresti. U početku je to bila neka vrsta drhtanja, no ubrzo sam se divlje tresla od glave do pete. Ispala sam sa kreveta na pod, lekar je dotrčao u sobu i stavio me ponovo u krevet. Rekao je: "To sam i očekivao. Sada ima ples Sv. Vitusa i ne možemo ništa učiniti, osim da je pošaljemo kući."
Uzeli su široke trake i privezali moje telo za krevet. To me nije sprečilo da se ne tresem no sprečilo je da ne padnem sa kreveta. Držali su me vezanu za krevet dan i noć i samo su skidali vezove da bi me moja bolničarka okupala. Kada su ti vezovi bili uklonjeni s moga tela, telo je bilo sve nažuljano i u oteklinama. Znam što znači patnja, živela sam u bolu. Lekari su me držali na drogi da bih mogla podneti bolove. Kada sam došla na svet srce mi nije bilo normalno i pod delovanjem droge postajalo je sve gore. S vremenom, došlo je do toga da sam imala srčane napade svake nedelje.
Konačno su moje telo toliko naviklo na drogu da više nije u potpunosti delovala. Grizla bih usne da ne vrištim, čekajući dok injekcija počne delovati i onda kada bol ne bi prestala, vriskala bih dok nisam dobila još jednu. Tek nakon dve, tri injekcije osetila bih donekle olakšanje od bola koji me razdirao.
Sećam se dana kada mi je lekar ukinuo drogu. Rekao je majci: "Gospođo Bakster, to joj ništa ne pomaže. Telo je na nju naviklo." Seo je do mog kreveta i rekao: "Beti, žao mi je. Ne mogu ti više davati injekcije morfijuma. To je sve što sam mogao učiniti."
U to doba bilo mi je svega devet godina. O, kako su duge bile noći, dok sam ležala rastrgana bolovima. Mnogo puta bih se okretala u krevetu i borila se za malo olakšanja i osećala kako padam u nesvest. I onda bih satima ležala nesvesna.
Odgojena sam u hrišćanskom domu. Majka me naučila, od kada pamtim, priču o Isusu. Moja majka je verovala Bibliji i rekla mi je da je Isus isti Spasitelj danas, kakav je bio i onda kada je hodao peskovitim obalama Galileje i da još uvek danas iscjeljuje, samo ako ljudi veruju i imaju veru u Njega.
Pre nego nastavim dalje moju priču, želim reći da najveće čudo koje se desilo u mom životu, nije bilo onda kada je Isus iscelio moje osakaćeno i deformirano telo, već kada je spasio moju dušu od greha. Kad sam imala Isusa u svome srcu, mogla sam otići u nebo, čak i osakaćena i deformirana telom, ali ne bez spasenja krvlju Isusovom.
Moje se obraćenje desilo kada mi je bilo devet godina. Nakon što sam čula našeg pastora - brata Davies-a, kako je ispričao ono, što je nazvao najdivnijom pričom na svetu. Bila je to najstarija priča na svetu, a ipak uvek nova. Priča o Isusu.
Počevši s Isusovim rođenjem u jaslama, brat Davies ispričao je lepu priču, završavajući konačno sa krstom i uskrsnućem. Ispričao je kako su Njegove dragocjene ruke dodirnule slepe oči i one su progledale, kako je dodirnuo gluvo uho i ono je pročulo, kako je očistio gubavca, kako je nahranio mnoštvo ljudi od ručka malog dečaka. Kako su ga noge nosile preko vrućeg, žarećeg peska Galileje dok je propovedao Evanđelje narodu. Kako je hodao po vodi i nije potonuo. Ispričao je kako su ljudi, nakon svega toga, uzeli Isusa, proboli Njegove dragocene ruke klinovima, zabili su mu koplje pod rebra i kada su ga izvadili, krv i voda potekli su iz Njegovog tela i cedili se po Njegovim udovima. Carska se krv prolivala po tlu, a On je rekao da ta krv ima i danas moć spasiti od greha i isceliti naša tela.
Bila je to najlepša priča koju sam ikada čula. Svojim lepim tenorom počeo je pevati:
Tiho i nežno Isus zove,
zove tebe i mene.
Vidim na vratima, On čeka i traži,
traži čekajući tebe i mene.
Dođi kući, dođi kući.
Dođite svi koji ste umorni,
dođite kući.
Nežno, nežno Isus zove, zove.
O, grešniče dođi kući.
Suze su mi počele teći niz obraze. Našla sam se na kolenima, moleći Isusa da me spasi. I dok sam klečala videla sam viziju svoga srca. O, bilo je crno. Znala sam da ne mogu u nebo sa crnim srcem punim greha i videla sam u viziji daleko na brežuljku jedan stari, oronuli krst. Videla sam kako se iznad krsta pojavljuju sjajna svetlucava slova. Reči koje sam ja onda pročitala bile su: ON JE UMRO ZA TEBE!
Rekla sam: "Isuse, sad znam da si ti umro za mene i želim da me spasiš od mojih greha." Videla sam pred sobom velika vrata u obliku srca. Isus je prišao tim vratima i slušao. Sa vanjske strane nije bilo kvake niti zasuna. Vi sami morate otvoriti vrata. I onda je Isus pokucao jednom i osluškivao, pa drugi puta i treći puta. I kada je pokucao vrata su se širom otvorila. Isus je ušao i ja sam znala da sam spašena. Osetila sam kako se veliki teret greha svaljuje sa mene. Isus je još i danas u mom srcu, jer da nije, da je izašao ja bih to znala. Rekla sam bratu Davies-u da ću biti evanđelista. I onda je on stavio ruku na moju glavu i nadamnom izmolio blagoslov. Kasnije, rekao je mojim roditeljima: "Ne dozvolite da ova devojka skrene sa poziva Božjega. Nikada nisam video dete njezinih godina da doživi takvo iskustvo sa Gospodom, kakvo je doživela ona.
No, ruka bolesti počela je skraćivati moj život. Jedino olakšanje koje sam imala bilo je u molitvama moje majke. Moj otac nije imao vere da će Isus isceliti moje telo kao majka, no bio je dobar otac i nikada nije sprečavao majci da se moli za mene.
Moja je majka ljubila Isusa velikom ljubavlju. Verujem daje Isusa bolje razumjela od bilo koga drugog koga sam ikada poznavala. Činilo se da zna kako da ojača moju veru u Njega, da me On jednog dana isceli.
Moj najcrnji sat došao je dok su me na kolicima vozili niz bolnički hodnik na nosilima. Prišao je lekar, zaustavio kolica, pogledao dole na mene i rekao: "Beti, rendgenski smo snimili tvoju kičmu. Svaki pršljen je van svoga mesta. Kosti su izvijene i srasle. Takođe, potreban ti je i novi bubreg, jer ćeš sa starim imati bolove." A tata je rekao: "Ne, sve ću učiniti što je u mojoj moći da moje dete ponovo ozdravi, ali nikada nož neće dotaknuti moje dete."
I nikada nisam prošla niti kroz jednu operaciju, osim one kada je Isus izvršio operaciju, a On ne ostavlja ožiljaka.
Kako je to divno kada Isus učini nešto za nas. Uvek je to savršeno i nikada ne ostavlja nikakvih loših posledica.
Pa, gospodine Bakster, rekao je doktor, ne možemo se uopšte nadati da ćemo razmrsiti tu masu kostiju u Betinom telu. Odvedite je kući i učinite je koliko možete zadovoljnijom. Tada mi je bilo jedanaest godina i nisam imala pojma da me lekar poslao kući da umrem. Pogledala sam ga: "Da doktore, no, jednog dana će Bog isceliti moje telo i biću onda zdrava i jaka."
Imala sam vere zbog toga što mi je majka čitala Reč Božju i govorila mi o Isusu. Omiljeni stih moje majke u tim danima bio je: "Ako možeš verovati. sve stvari su moguće onome koji veruje, i ništa nije nemoguće kod Boga."
Odveli su me kući. Doktor je rekao da ću ubrzo umreti. Postajalo mi je sve gore. Boli koje sam trpela pre bile su ništa u usporedbi sa onima koje sam počela osećati nakon što sam se vratila kući. Oslepela sam i nedeljama nisam mogla videti. Oglušila sam i nisam mogla čuti. Onemela bih i nisam mogla govoriti. Jezik bi mi natekao, zatim bi se oduzeo. Onda bi nestalo gluhoće, slepoće, a također i paralize jezika. Činilo se kao da sam ukočena, neka strašna sila me pokušavala uništiti, no svakoga dana majka je molila sa mnom i govorila mi da je Bog u stanju isceliti moje telo.
Ne mogu izbrojiti koliko puta, dan za danom, nisam videla nikoga osim oca, majke i lekara. I dok sam ležala tamo za vreme onih godina usamljenosti, izolirana od sveta otkrila sam jednu stvar. Lekari vas mogu odvojiti od vaših roditelja, oni mogu odvesti prijatelje od vašeg kreveta, no ne mogu vas izolovati od Isusa, jer je On, obećao: "Nikada vas neću ostaviti, niti napustiti."
I za vreme tih godina samoće upoznala sam Cara nad carevima, Gospoda nad gospodarima. Mnogi su ljudi rekli: "Beti. zašto te Bog nije iscelio kada si bila malo dete i imala tako veliku veru?" Ne znam - Božji putevi nisu moji putevi. Božji putevi su najbolji.
Postoji jedna stvar koju znam. Za vreme tih strašnih godina samoće i bola stvarno sam upoznala Isusa. On živi u dolini, prijatelju. On je ljiljan u dolini i naći ćete Ga tamo, ako Ga tražite. Stojeći u senci videćete Isusa.
Jutrom bi me majka kupala, zatim bi me ostavljala. Ponekad bih čula korak uz krevet i pitala bih se da li je došla majka u sobu, dok nisam slušala. A onda bih začula tihi glas koji sam počela prepoznavati. Nije to bio očev glas, nije bio mamin glas, nije bio glas mog lekara. Bio je to Isus koji mi je govorio. Prvi puta kada se to desilo pozvao me po imenu tri puta, vrlo tiho. On zna vaše ime i gde živite.
"Beti, Beti, Beti."
Tri puta me je zazvao pre nego što sam odgovorila.
Rekla sam: "Da Gospode, ostani i razgovaraj malo sa mnom, tako sam usamljena."
Da li će ostati razgovarati sa mnom? Da, rekao je mnogo stvari, no jednu stvar nikada neću zaboraviti. Verujem da je razlog što mi je On to govorio bio zbog toga što zna da me to najviše uzbuđuje. A to je ono što je rekao: "Beti, ja te volim!"
Isus bi me pogledao u mom jadnom stanju, tako osakaćenu i unakaženu. Kada bi me moj otac postavio na noge, bila sam visoka poput mog četverogodišnjeg brata. Na kičmi su mi se pojavili veliki čvorovi. Prvi odmah ispod vrata, zatim sledeći, pa sve do kraja kičme. Ruke su mi bile uzete od ramena do zapešća.
Mogla sam pokretati jedino prste. Glava mi je bila savijena i zakrenuta na prsa. Kada sam pila vodu, morala sam piti na cevčicu, jer nisam mogla dignuti glavu.
No, u tom stanju Isus mi je prošaptao da me voli. Rekla sam: "Isuse pomozi mi da budem strpljiva, jer sve mogu učiniti kad znam da me Ti ljubiš." Mnogo puta je prošaptao: "Upamti dete, nikada te neću ostaviti, niti napustiti."
Slušaj prijatelju, sigurna sam da me je On voleo isto tako dok sam bila osakaćena i zaboravljena od sveta kao što me voli sada, kada sam zdrava i jaka i mogu raditi za Njega.
Sećam se, kada je Isus stajao uz moj krevet, ja bih ga upitala: "Isuse, da li znaš da mi lekari ne žele više davati morfijum za moje bolove. Pitam se da li znaš kako su oštri bolovi u mojim leđima tamo gde su čvorovi?" Isus bi rekao: "O da, znam. No, sećaš li se jednog dana dok sam visio između neba i zemlje uzeo sam bol i bolest celoga sveta."
I kako su godine prolazile izgubila sam svaku nadu da ću ikada biti isceljena od starne lekara. Konačno ušao je moj otac u sobu, uzeo moje osakaćeno telo na svoje ruke i seo na ivicu kreveta. Pogledao me je, dok su mu krupne suze tekle niz lice i rekao: "Draga, ne znaš, nemaš ni malo pojma o tome što je novac, no sve sam potrošio. Potrošio sam sve što imam, i više, da bih te izlečio. Beti, tvoj tata je došao do kraja, nema više nade."
Uzeo je svoju maramicu i obrisao lice, zatim pogledavši me rekao je: "Ne verujem da će Isus dozvoliti da još dugo trpiš. On će te uzeti na ono mesto koje se zove nebo i kada uđeš, stoj tamo i posmatraj svakog ko uđe. Jednog dana videćeš tatu kako dolazi kroz ona vrata. Neće biti dugo, lekari kažu da će biti uskoro."
Želim reći, da iako sam napustila svaku nadu što se tiče pomoći od strane ljudi, još uvek sam imala veru u Boga.
Jednog dana posle zalaska sunca zahvatila me takva nepodnošljiva bol da sam se onesvestila. Tri sata kasnije, moja majka je primetila da mi je disanje usporeno i da mi je jedva mogla napipati puls. Pozvala je lekara. Nakon pregleda on je rekao: "Ovo je kraj. Više neće doći k svesti". Ležala sam bez svesti četiri dana i noći. Bila je pozvana porodica i započeli su mrtvu stražu. Sećam se da sam peto jutro otvorila oči. Majka se nadvila nad moj krevet, stavila je svoju hladnu ruku na moje vruće čelo. Osećala sam kao da gorim iznutra. Bolovi poput noževa koji seku nalazili su se u kičmi. Majka reče: "Beti, zar me ne poznaješ?" Nisam mogla govoriti, no nasmešila sam joj se.
Podigla je svoje ruke prema nebu i počela slaviti Boga, jer je osetila da je Bog uslišio njene molitve i da me je povratio k svesti. Dok sam ležala tamo gledajući je, mislila sam što bih radije učinila, ostala ovdje sa mamom i tatom ili otišla na ono mesto o kojem mi je mama čitala, mesto gde nema bola. Sećam se, kako je mama običavala reći: "Beti, na nebu nema bogalja, u raju svi mogu hodati." Rekla je da u raju nema bolesti, ni smrti, da je Bog uzeo svoju veliku i maramicu i obrisao svaku suzu sa svakog oka. Toga dana sam izmolila molitvu za koju mislim da su molili mnogi drugi ljudi.
"Isuse, znam da sam spašena i spremna ići u nebo. I sada Gospode, sve te godine molila sam da me isceliš, no nisam bila uslišena. Gospode, došla sam do kraja puta i nije mi više stalo što ćeš učiniti. Molim te, dođi i uzmi me u to mesto koje se zove raj."
Dok sam molila, pokrila me gusta tama. Osećala sam hladnoću kako mi prolazi telom i bila sam potpuno okružena tamom. Kao dete uvek sam se bojala tame i počela sam plakati: "Gde sam, koje je ovo mesto, gde je moj tata, hoću mog tatu!"
Ali prijatelju moj, postoji vreme kada tata ne može ići s tobom. Postoji vreme kada majka ne može ići s tobom. Oni mogu stajati i videti te kako zadnji puta uzimaš svoj zadnji dah, no potrebno je da Isus pođe putem smrti sa tobom. Kada se oko mene spustila tama videla sam u tami dugu, tamnu, usku dolinu. Ušla sam u tu dolinu i počela vrištati: "Gde sam, kakvo je ovo mesto?" Iz udaljenosti prepoznala sam glas svoje majke koji je polako govorio: "Da, makar išao i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla, jer Ti si sa mnom." I sećam se, kako sam rekla: "Ovo mora da je dolina smrti, molila sam se da umrem da bih došla kod Isusa, verujem da ću morati proći kroz tu dolinu." I krenula sam kroz to tamno mesto.
Prijatelju, na kraju vašeg života i vi ćete umreti i kada smrt dođe po vas moraćete proći kroz tu dolinu. Sigurna sam, da ako nemate Isusa, ići ćete po toj tami sami. Jedva da sam zakoračila u to tamno mesto kada se mesto rasvetlilo dnevnom svetlošću. Osetila sam kako me nešto jako i čvrsto primilo za ruku. Nije bilo potrebno da pogledam, znala sam da je to jaka ruka Sina Božjega sa ožiljkom od klinova, koji je spasio moju dušu.
Uzeo me je za ruku i čvrsto me držao. Nastavila sam kroz dolinu. Više se nisam bojala. Bila sam srećna, jer sada sam išla kući. Moja majka je rekla da ću na nebu imati novo telo, telo koje će biti uspravno umesto savijenog, osakaćenog i deformisanog. I konačno smo čuli muziku u daljini, najlepšu muziku koju sam ikada čula. Ubrzali smo korake. Došli smo do široke reke koja nas je razdvajala od one lepe zemlje. Pogledala sam na drugu stranu i videla zelenu travu, cveće svih boja, lepo cveće koje nikada ne vene. Videla sam reku života kako krivuda svojim tokom kroz grad Božji.
Na obalama se nalazila grupa onih koji su iskupljeni krvlju Jagnjetovom i pevali su: "Hosana, Caru!" Gledala sam ih, nijedan od njih nije imao čvorove na kičmi, niti lice osakaćeno i iskrivljeno od bola.
Rekla sam: "Za par trenutaka i ja ću se priključiti tom nebeskom horu i onog časa, kad stupim na drugu stranu, uspraviću se i biću zdrava i jaka. Jedva sam čekala da pređem. Znala sam da neću morati sama prelaziti, jer će Isus biti sa mnom. No, u tom trenutku začula sam glas Isusa, stala sam mimo kao što uvek stanem kada čujem glas Gospodnji. Vrlo tiho i s velikom blagošću Isus je rekao: "Ne Beti, nije još tvoje vreme da pređeš. Vrati se i ispuni poziv koji sam ti dao kada ti je bilo devet godina. Vrati se, jer ćeš na jesen biti isceljena." Dok sam stajala i slušala reči Isusove, moram priznati da sam bila razočarana. Sećam se da sam rekla, dok su mi suze tekle niz lice, kada sam tako blizu sreće i zdravlja, zašto mi to Isus mora uskratiti.
U celom životu nisam poznavala ni jednoga dana kada mi je bilo dobro. I sada, kada sam tako blizu nebu, zašto ne mogu ući? I onda sam pomislila: "Oh, što ja to govorim?" Okrenuvši se Isusu, rekla sam: "Gospode, žao mi je. Tvoj put je bolji od moga puta, vratiću se."
Polako sam došla k svesti. Moj lekar je rekao da neću preživeti letnje mesece. Nedeljama nakon toga nisam mogla govoriti. Čvorovi su postajali sve veći.
Čula bih majku kako govori: "Tata, pogledaj, čvorovi su tako tvrdi i postaju sve veći. Sigurno jako pati." Nisam joj mogla reći koliko sam patila, zbog toga što nisu mogle doći reči. Čujte, znam što znači biti u takvoj boli da sam grizla usne da ne vrištim od bola i da bi moja majka mogla malo odspavati.
Došlo je rano leto. Svi u Mountain Kantriju, u Minesoti znali su da mala Baksterova devojčica umire.
Sveci i grešnici dolazili su podjednako do mog kreveta, no skoro celo vreme bila sam bez svesti. Kada sam bila pri svesti, potapšali bi me po ramenu, rekli nežnu reč i otišli. No, za vreme mojih momenata svesti nikada nisam gubila nadu. Nisam mogla govoriti glasno, no u svom srcu sam rekla: "Gospode, čim dođe jesen ja ću ozdraviti, zar ne?!"
I nikada nisam sumnjala, jer Isus uvek drži svoje obećanje. Isus nikada ne krši svoje obećanje, Isus je čovek od reči. I nastavila sam verovati da ce me Isus na jesen isceliti.
Tog leta, 14. avgusta, vratio mi se govor. Nedeljama nisam govorila i rekla sam: "Mama, koji je danas dan?" Ona je rekla: "14. avgust." U podne je ušao u sobu moj tata; rekla sam mu: "Tata, gde je velika stolica?" "Molim te, stavi jastuke na veliku stolicu i smesti me u nju."
Jedini način na koji sam mogla sediti na stolici, bio je da mi je glava počivala na kolenima, a ruke su visile sa strane. Rekla sam: "Tata, kada izlaziš, zatvori vrata. Reci mami da ne ulazi, želim biti sama."
Čula sam kako je moj tata zajecao dok je napuštao sobu. Nije postavljao nikakva pitanja. Znao je zašto sam želela biti sama. Imala sam sastanak sa Carem.
Prijatelju, želim ti reći da i ti možeš imati sastanak sa Isusom u svako doba kada želiš s Njime razgovarati. U svako doba dana ili noći On je spreman govoriti s tobom. Čula sam kako je tata zatvorio vrata. Počela sam plakati i jecati. Nisam znala kako bih se molila. Sve što sam znala je naprosto govoriti Isusu, no i time sam postigla svrhu.
Rekla sam: "Gospode, sećaš se, pre nekoliko meseci skoro sam dospela u nebo i Ti me nisi pustio da uđem. Isuse, Ti si obećao da ćeš me isceliti na jesen ako se vratim. Jutros sam zapitala mamu koji je dan i rekla je, da je 14. avgust. Isuse, verujem da ne računaš još ovu jesen, jer je još jako vruće, ali Gospode, kad bi samo mogao proglasiti da će to biti jesen ove godine i da dođeš da me isceliš! Boli su tako teške Isuse, došla sam do kraja, više to ne mogu podneti. Gospode, pitam se da li ćeš me doći posetiti ove jeseni i isceliti?"
Osluškivala sam. Nebo je ćutalo.
No, nisam odustajala. Ja se molim drugačije od nekih ljudi. Ako ne čujem odgovor iz neba, molim dokle Isus ne odgovori. Još sam malo slušala i kako nije bilo odgovora počela sam plakati, rekla sam: "Gospode, reći ću ti šta ću učiniti. Učiniću nagodbu. Da Isuse, slušaj me, učiniću nagodbu sa Tobom. Ako dođeš i isceliš me, i iznutra i spolja, izlaziću i propovedati svake večeri do svoje devedesete godine ako Ti to želiš." Slušajte, Bog je znao da sam iskrena i opet sam molila: "Gospode, učiniću i više od toga, ako me isceliš da mogu hodati i koristiti ruke, da budem jaka i normalna, posvetiću Ti celi svoj život. Ja više neću pripadati Beti Bakster, biću tvoja, jedino tvoja."
Nakon ovih zaveta slušala sam i ovaj puta bila sam nagrađena. Čula sam glas Isusov kako govori i izgovorio je ove reči: "Potpuno ću te isceliti, u nedelju, 24. avgusta, posle podne u tri sata."
Drhtaj nade i očekivanja prošao je čitavim mojim bićem i dušom. Bog mi je rekao dan i sat. On zna sve, zar ne?!
Prva pomisao koja mi je došla bila je kako će mama biti srećna kada joj kažem. Pomislite kako će biti srećna kada joj kažem da znam dan i sat. A Isus onda progovori opet i reče mi: "No, nemoj o tome govoriti, dok ne dođe moje vreme." Pomislih, nikada ništa nisam zatajila mojoj majci, a kako ću joj ovo zatajiti?
Pre nego što sam isceljena išla sam vrlo oprezno pred Gospodinom, od straha da ne učinim nešto što mu ne bi bilo ugodno. Bojala sam se reći mojoj majci da znam dan i sat. Nakon što mi je Isus to ispričao, osećala sam se poput nove osobe. Više nisam obraćala pažnju na oštre bolove ili divlje udaranje moga proširenog srca, 24. avgusta će brzo doći i doživiću olakšanje.
Čula sam kako su se vrata otvorila i kako je majka ušla. Klekla je na tepih i pogledala me gore u lice. Želela sam joj reći ono što mi je Isus rekao i najteža stvar koju sam ikada morala učiniti bila je što sam joj to morala zatajiti. Pogledala sam na mamu i pomislila: Mami se nešto desilo. Danas izgleda tako lepa i mlada. A onda pomislih da je razlog što izgleda drugačije taj što sam ja znala tajnu o mom isceljenju sledeće nedelje. Ponovo sam je pogledala i bila sam uverena više nego ikada da joj se nešto dogodilo. Oči joj nikada nisu tako sjale. I onda, iznenada, nagnula se nad mene, odmakla mi kosu sa čela i rekla: "Draga, znaš li kada će te Gospod isceliti?" O, znala sam, ali nisam smela reći. Nisam mogla reći ne, jer ne bih rekla istinu i zato sam rekla: "Kada?"
Majka se nasmeši i reče: "24. avgusta, u nedelju popodne u tri sata."
Rekoh: "Mama, kako si znala, da li mi je izmaklo, pa sam ti rekla?"
A ona je odgovorila: "Ne, isti Bog koji govori tebi, govori i meni."
I kada je moja majka rekla da sam dvostruko sigurna da će Bog isceliti moje telo 24. avgusta, rekla sam: "Mama, da li se ispravljam po malo, da li su čvorovi manji?"
Ona me pogleda i reče: "Ne, Beti, svakog si dana sve pogrbljenija i čvorovi postaju sve veći."
Rekla sam: "Mama, zar još uvek veruješ da će me Bog isceliti 24. avgusta?"
Ona reče: "Svakako da verujem. Sve su stvari moguće ako verujemo."
Mnogi su se ljudi pitali, kako je moja majka znala dan kada ću biti isceljena. Dok je Gospod govorio sa mnom, ostali deo porodice bio je u dnevnoj sobi i jeli su. Moja je majka uzela viljušku punu hrane i upravo ju je htela staviti u usta, kada joj je pala na tanjur sa zveketom. l onda je čula unutrašnji glas, Božji glas, kako govori: "Čuo sam tvoje molitve i nagradiću te za tvoju vernost. Isceliću Beti 24. avgusta, u nedelju popodne u tri sata. I ona zna istu stvar, jer sam joj već rekao."
Tako, kada je moja majka ušla u sobu, već je znala da mi je Gospod rekao dan i sat kada ću biti isceljena.
NOVA HALJINA
Rekla sam: "Mama, slušaj me. Ja nisam imala haljinu na sebi, niti cipele od kada sam bila mala devojčica. Sve te godine nosila sam, samo pidžame i spavaćice. Mama, kada me Isus iscijeli u nedelju posle podne, u nedelju uveče, ići ću u crkvu. U nedelju su prodavnice zatvorene. Mama, ako stvarno veruješ da će me Isus isceliti, hoćeš li otići u prodavnicu i kupiti mi novu odeću? Hoćeš li mama?"
Moja majka je pokazala svoju veru svojim delima.
"Svakako. Danas ću otići u grad i kupiti odeću, da je možeš obući u nedelju uveče" - reče.
Dok je odlazila, otac je zaustavi i reče: "Gde ideš?"
"U grad" - reče ona.
"Zašto?" - upita on.
"Pa, idem kupiti haljinu i cipele za Beti." - reče ona.
"Ali majko, znaš da nećemo morati kupovati novu haljinu, dok je ne položimo u grob. Nemojmo razmišljati o tome, dok ne moramo." - reče tata.
"O ne, dobila je poruku da će je Isus isceliti u nedelju posle podne, 24. avgusta u tri sata. A i ja sam takođe dobila istu poruku. Idem u grad da joj kupim novu odeću."
Majka je donela kući kupljenu robu i pokazala mi je. Mislim da je ta haljina bila najlepša koju sam ikada videla. Cipele su bile od lakirane kože i bile su lepe. Sve to spakovano među mojim "blagom" na dnu jednog starog sanduka u mojoj kući, u Ajovi, još i dan danas počiva ta stara plava haljina. Nakon mog isceljenja nosila sam je sve dok se nisu pojavile rupe na onim mestima gde sam laktovima trljala o propovedaonicu dok sam propovedala.
Rekla sam: "Mama, zar ne misliš da ću izgledati lepa kada se ispravim i obučem tu haljinu i ove cipele? Kada dođu ljudi da me vide, reći ću: "Mama, donesi moju haljinu i cipele, neka ih moji prijatelji vide."
Gledali su me, pa su gledali moju haljinu i cipele, a onda moju majku. Znala sam da o meni imaju neobične misli, no znala sam tačno šta će se desiti 24. avgusta.
Da, ima mnogo ljudi koji stoje uz vas i kažu: "Da vidim čudo, poverovao bih."
No, ako ne verujete pre nego što se čudo dogodi. Ispričala sam jednom našem susedu koji nije bio hrišćanin, da ako želi da me vidi ravnom i uspravnom i zdravom, da bude u našem domu u nedelju u tri sata, jer će me Isus isceliti. Pogledao me je i rekao: "Slušaj, ako dođe dan da tebe vidim uspravnu, ne samo da ću postati hrišćaninom." No, još dan danas nije spašen.
Došla je subota, 23. avgusta. Moja majka je uvek spavala na krevetu u mojoj sobi da bude blizu mene. Te noći, kada me je smestila u krevet, zaspala sam. I negde u noći probudila sam se. Mesec je sjao kroz prozor preko podnožja kreveta. Čula sam kako neko mrmlja i pitala sam se da nije tata upao u sobu da razgovora sa majkom. I onda sam videla lik na kolenima s uzdignutim rukama na mesečini. Bila je to majka i suze su joj tekle niz lice. Molila je: "Gospode Isuse, pokušavala sam biti dobra majka Beti. Jako sam pokušavala da je naučim o Tebi. A sad Isuse, nikad nisam bila odvojena od nje, no kada je Ti isceliš, pustiću je da ide kuda god Ti želiš da ona ide, čak i preko olujnog mora, jer Ti ćeš za nju učiniti sutra više od ikoga, učinićeš ono što niko nikada nije mogao učiniti. Ona je tvoja Isuse. Sutra je dan, Ti ćeš je osloboditi, zar ne Isuse?!" Opet sam zaspala. Nisam mogla ostati budna da molim, no mama me je zamenila. Zbog njene vere, verujem danas u Boga, i verujem da zbog toga imam isceljenje moga tela.
Došlo je nedeljno jutro. Tata je poveo moju braću i sestre u nedeljnu školu. Rekli su da je zatražio molitvu za mene, slomljena srca govoreći ljudima da mi je mnogo gore i da ću umreti, ako Bog nešto ne preduzme. Zamolila sam mog pastora da taj dan bude prisutan u tri sata, no rekao je da ima sastanak u novoj crkvi u Čikagu i da je to jedino vreme kada može ići, no da mu pošaljemo telegram, ako budem isceljena.
Moja majka je pozvala nekoliko prijatelja govoreći: "Svakako dođite ovamo do 2 i 30, jer u tri sata će se dogoditi.
Došli su u dva sata. Rekli su: "Gospođo Bakster, došli smo rano, ali znamo da će se nešto dogoditi i ne želimo to propustiti." I to je bila atmosfera koja me okruživala kada sam bila isceljena.
Petnaest minuta do tri moja majka je došla do mog kreveta, a ja rekoh: "Mama, koliko je sati?"
Ona odgovori: "Samo petnaest minuta pre nego što će doći Isus da te isceli."
Rekla sam: "Mama, stavi me u veliku stolicu!" Odnela me i postavila moje savijeno telo na stolicu i podbočila me jastucima. Videla sam ljude koji su klečali na podu oko stolice. Videla sam mog brata starog četiri godine i shvatila da sam bila toliko visoka koliko i on. Kleknuo je uz mene i rekao: "Seko, još malo i bićeš ti višlja od mene."
Deset minuta do tri majka me upita što želim da rade, a ja sam rekla: "Mama, započni moliti! Želim moliti kada Isus dođe."
Čula sam je kako jeca i moli da Isus dođe i održi svoje obećanje, da dođe i isceli moje telo.
KAKO JE ISUS DOŠAO
Nisam izgubila svest, no izgubila sam se u Duhu Božjem. Videla sam pred sobom dva reda stabala kako stoje visoka i ravna; dok sam promatrala, videla sam kako se jedno stablo u sredini počelo savijati, dok njegov vrh nije dotakao tlo. Čudila sam se zašto je to drvo potpuno savijeno. I onda sam niz put videla Isusa. Dolazio je hodajući između stabala i moje srce je postalo uzbuđeno, kao što je uvek uzbuđeno kada vidim Isusa Hrista. Došao je i stao uz savijeno drvo. Stao je i gledao ga na trenutak i pitala sam se što će učiniti. A onda pogledavši me, nasmešio se i stavio ruku na savijeno stablo. Sa glasnim pucketanjem stablo se ispravilo poput ostalih. I rekla sam: "Da to sam ja. On će dotaknuti moje telo i kosti će početi škljocati i pucketati i uspraviću se i biće mi dobro."
Iznenada začuh jaki glas, kao da se približava oluja. Začuh vetar kako je urlao. Pokušala sam progovoriti iznad te buke: "On dolazi, ne čujete li ga? Konačno je došao!" Iznenada, buka prestane. Sve je bilo tiho i mirno, znala sam da će u toj tišini doći Isus. Sedela sam u velikoj stolici, beznadni bogalj. Tako sam bila gladna da ga vidim. Iznenada, videh veliku pahuljastu mrlju nalik oblaku, Ali ja nisam čekala oblak. A zatim iz oblaka stupi Isus. Nije to bila vizija, nije to bio san, videla sam Isusa. I dok je polako prilazio k meni, pogledala sam ga u lice. Najupadljivija stvar na Isusu su Njegove oči. Bio je visok, širokih ramena, obučen u svetlucavu belu haljinu. Kosa mu je bila smeđa i raščešljana po sredini. Padala mu je po ramenima u blagim uvojcima. Nikada neću zaboraviti Njegove oči. Mnogo puta kada je moje telo umorno i kada se od mene traži da nešto učinim za Isusa, želela bih reći ne, no kada se setim Njegovih očiju, one me teraju da izađem na žitna polja, da pridobijem još duša za Njega.
Isus mi je polako prišao sa ispruženim rukama. Primetila sam ružne ožiljke od klinova na Njegovim rukama. Čim se više približavao, tim sam se bolje osećala. Kad je došao stvarno blizu, počela sam se osećati vrlo malom i nevrednom. Ja nisam bila ništa, osim male zaboravljene devojčice, koja je bila deformirana i osakaćena. Iznenada se nasmeši i više se nisam bojala. On je bio moj Isus. Njegove su oči gledale u moje i ako sam ikada videla oči ispunjene lepotom i samilošću, to su bile oči Isusove. Nema mnogo ljudi koje sam videla koji imaju oči poput Isusa, no kad vidim nekoga koji ima tu ljubav i samilost u svojim očima želim ostati blizu njega. Tako osećati za Isusa, želim živeti što mogu bliže njemu.
Isus je došao, stao uz moju stolicu. Jedan deo Njegove odeće bio je otpušten i pao je unutar moje stolice i da mi ruke nisu bile oduzete dodirnula bih Njegovu haljinu. Mislila sam, kada On dođe da me isceli počeću s Njime razgovarati i zamoliti Ga da me isceli. No, nisam mogla progovoriti ni reči. Naprosto sam Ga gledala i držala oči na Njegovom dragom licu pokušavajući mu reći koliko ga trebam. Sagnuo se i pogledao gore meni u lice i tiho progovorio i mogu čuti svaku reč i sada, jer je to upisano u mojem srcu. Rekao je vrlo tiho: "Beti, bila si strpljiva, blaga i nežna."
Dok je govorio te reči pomislih da bih mogla patiti još petnaest godina, da mogu videti Isusa i da ga čujem da mi ponovo govori. Rekao je: "Obećaću ti zdravlje, radost i sreću." I videh Ga kako ispruža ruku i čekala sam. I onda sam osetila Njegovu ruku kako prelazi preko čvorova na mojoj kičmi...
Ljudi govore: "Zar se ne umoriš stalno prepričavati priču o svom isceljenju?"
Ne, jer svaki puta kada je prepričavam, ponovo mogu osetiti Njegovu ruku.
Stavio je ruku na sam centar moje kičme, na jedan od velikih čvorova. I iznenada mi je kroz telo prošao oštri osećaj poput vatre. Dve vrele ruke uzele su moje srce i stisnule ga i kada su ga ostavile, mogla sam normalno disati i znala sam da mi je srce normalno po prvi put u životu. Dve vrele ruke masirale su moje unutrašnje organe u telu i znala sam da su moje organske smetnje isceljene. Više mi neće trebati novi bubreg. Normalno ću moći probaviti svoju hranu, jer me On iscelio.
Kroz telo mi je prolazio taj osećaj vrućine. Pogledala sam Isusa da li će me ostaviti isceljenu samo iznutra. Isus se nasmešio i osetila sam pritisak Njegovih ruku na čvorovima i kako su Njegove ruke pritiskale na sredinu moje kičme, imala sam osećaj kao da mi prolaze trnci, kao da sam dodirnula struju pod naponom. Osetila sam taj osećaj poput električne struje. I stala sam na noge uspravna kao što sam dan danas.
Bila sam isceljena iznutra i spolja. Za deset sekundi Isus me iscelio i učinio me potpunom u najsitnijem detalju. On je u nekoliko trenutaka učinio za mene ono što lekari nisu mogli učiniti godinama. Veliki Lekar je to učinio, On je to učinio savršeno.
Kažete: "Beti, kako si se osećala kada si skočila iz stolice?" Nikada nećete znati, ako niste bili beznadni bogalj. Nikada nećete znati ako niste sedili u stolici bez nade.
Pritrčala sam majci i rekla: "Mama, opipaj. Jesu li nestali čvorovi?"
Opipala mi je kičmu i rekla: "Da, nestali su! Čula sam kako kosti škljocaju i pucketaju. Beti, ti si isceljena! Ti si isceljena! Slavi Njega za to!"
Okrenula sam se i pogledala na stolicu koja je bila prazna, dok su mi suze tekle niz obraze. Telo mi se osećalo laganim, jer više nisam imala bolova. Osetila sam se visokom, jer sam pre bila skoro preklopljena na pola sa glavom na prsima. Čvorovi su nestali, kičma je bila uspravna. Podigla sam ruke i uštinula jednu ruku sa drugom. U rukama sam imala osećaj. Više nisu bile uzete. Pogledala sam i videla mog malog brata kako stoji uz stolicu. Velike suze su mu se cedile niz njegove sitne obraze. I pogledavši me gore, čula sam ga kako kaže: "Video sam kako je seka skočila iz stolice. Video sam kako je Isus iscelio seku!"
Stvarno je bio uzbuđen. Podigla sam stolicu iznad glave i rekla: "Vidi što može učiniti Bog kome ja služim!"
I stajavši odmah iza mog malog brata, jer je Isus još uvek bio tu, pogledao me je od glave do pete. Bila sam visoka i normalna. Gledajući me u oči počeo je polako govoriti i reći ću vam ono što je rekao: "Beti, dajem ti želju tvoga srca da budeš isceljena. Normalna si i zdrava. Sada imaš zdravlje. Potpuno si zdrava, jer sam te ja iscelio."
Zastavši na trenutak, ispitivački me pogledao i sa autoritetom u svom lepom glavu reče: "A sad, upamti, svaki dan gledaj u oblake i promatraj, straži. Sledeći put kada me vidiš da dolazim u oblaku, neću te ovde ostaviti, već ću te uzeti da budeš sa mnom zauvek."
Prijatelju, On ponovo dolazi!
AMEN.
Dodji Isuse čekamo te.
