Lester Sumrall - DJEVOJČICA KOJA JE BILA OSLOBOĐENA

 

DJEVOJĆICA, KOJA JE BILA OSLOBOĐENA

Autor: Lester Sumrall

 

 

12.05.1953. časopis 'Daily Mirror' je objavio neobičnu priču pod naslovom 'Policijski liječnik odbacuje priču o demonima koji ujedaju.'

Štićenica gradskog zatvora zbunila je policiju i medicinske istražitelje svojom pričom o dva zla duha koja su je ujedala.

Narednik Guillermo Abad je ispričao kako je djevojka tvrdila da je dvadeset puta bila ujedena.

Također je tvrdio da je pri svakom ujedu vrištala.

Ona je sinoć pred gomilom promatrača u zatvoru slabašno, ali razumno odgovarala na postavljena pitanja.

S vremena na vrijeme lice joj je poprimalo prestrašeni i užasnuti izraz kao da se upravo suočava s tom 'stvari'.

Divlje se okretala oko sebe, vrišteći, boreći se i udarajući rukama o ramena.

Nakon toga njeno neumorno opiranje je popuštalo i ona je oslabljena i u polunesvjestici padala na ruke ljudi koji su je pridržavali.

Povrativši se iz toga stanja, rekla je da je jedan od zlih duhova bio velik i taman, kovrčave kose i dlakavih ruku i prsa.

Imao je velike i oštre oči i dva očnjaka.

Glas mu je bio poput duboke jeke.

Bio je zaodjenut u crno.

Zadnji ugriz je djevojka dobila na svom desnom koljenu.

Bio je to prvi ugriz u donjem dijelu njenog tijela.

Ostali tragovi ugriza pojavljivali su se na njenom vratu, ramenima i rukama.

Časopis 'Manila Cronicle' je sutradan objavio daljnje novosti u vezi mlade žene po imenu Clarita Villaneuva: 'Najmanje dvadeset i pet kompetentnih osoba, zajedno sa šefom policije, pok. Cesarom Lucerom tvrde da je ovo vrlo stvaran primjer prestravljene žene koju su do ludila izgrizle 'nevidljive osobe'.

Ona je pokazala nekoliko ujeda na raznim dijelovima tijela.

Koliko je dvadeset pet svjedoka moglo primijetiti, te ozljede joj nitko nije mogao nanijeti.

Svaki put kada su je napali 'nevidljivi demoni', Villaneuva se previjala od bolova, vikala i vrištala u strahu.

Fra Benito Vargas ( rimokatolik ) ... je prisustvovao prvom napadu koji je doživjela mlada Villaneuva.

Rekao je da ne bi želio iznijeti nikakav sud o onome što je vidio.

No, također je rekao da je činjenica da 'je vidio kako je tri puta ugrižena'.

U periodima između napada koje je prolazila, Villaneuva je bila savršeno normalna.

Normalno bi razgovarala s ljudima oko sebe, ali bi nakon nekog vremena počela vikati tresući se i zapadajući u stanje histerije.

Vrištala bi čitavo vrijeme dok su joj oči blještale poput vatre.

Tada bi pokazala dio tijela koji je bio napadnut, te gotovo bez svijesti pala na ruke inspektora.

Na mjestima koja je pokazala svjedocima bili su vidljivi tragovi zubiju i mokri od sline.

U to sam vrijeme radio na osnivanju crkve u Manili. Novinska izvješća nisu privukla moju pozornost.

No, poslušavši četrdesetpetominutni program radio stanice DZFM, bio sam osobno uvučen u čitavu stvar.

Spiker je emisiju najavio na dramatičan način: 'Dobra večer, dame i gospodo. Ukoliko imate slabo srce molimo vas da ugasite svoje radio uređaje.'

Poglasnio sam svoj radio.

Odmah potom začuli su se prodorni vriskovi praćeni paklenskom bukom. Doktori su zbunjeno govorili: Sve se to može objasniti! Naši dosjei pokazuju da je ovaj fenomen poznat otprije... To je epilepsija... To je krajnja histerija.'

Drugi su uzbuđeno govorili: 'Gledajte, pojavljiju se tragovi zubiju!' Ostali su govorili: 'Djevojku guši nekekva nevidljiva stvar.

Lice joj je poplavilo, a na vratu se pokazuju tragovi!' Tada bi Clarita ponovo zavrištala.

Slušajući sve ovo u svojoj udobnoj sobi, okrenuo sam se svojoj ženi i rekao: 'Ova djevojka nije bolesna i doktori su bespomoćni pred takvim neprijateljem.

Njeno zapomaganje je zapomaganje osobe koja je prokleta i osuđena na propast; ta je djevojka u vlasti demona.'

Nakon slušanja tog programa, nikako nisam mogao zaspati.

Hodao sam po sobi i vapio Bogu da oslobodi tu jadnu djevojku koja se nalazila u gradskom zatvoru.

No, što sam dulje molio to je teret na mojoj duši postajao sve teži.

Rekao sam: 'O, Bože, ako je đavao u toj djevojci, ti ga možeš izbaciti van! Molim te, učini to!'

Nakon što sam molio cijelu noć, Bog je progovorio mom srcu: 'Ako odeš u taj zatvor i pomoliš se za nju, ja ću je osloboditi.'

No, ja nisam želio ići onamo.

Čuo sam samog sebe kako govorim: 'Ne, Bože, nikada ne bih mogao otići na to mjesto.

Naučnici, profesori, pravni stručnjaci pa čak i spiritisti su pokušali pomoći toj djevojci.

Svi su u novinama dobili loš publicitet. ne mogu ići, Bože.'

'Ne' - odgovorio sam.

No, uvidio sam da više ne mogu moliti za nju.

Kad god bih počeo vapiti Bogu da je oslobodi, moja bi me savjest zaustavljala govoreći: 'Nisi iskren jer odbijaš ići k njoj i vidjeti je.' Naposljetku sam odlučio otići u zatvor Bilibid i moliti za tu djevojku.

U gradu s nekoliko milijuna stanovnika, i u ogromnom zatvoru kao što je Bilibid nije baš lako dobiti razgovor s tako poznatom ličnošću.

Sljedećeg jutra, na putu u grad, svratio sam do arhitekta koji je projektirao zgradu naše crkve.

Ime mu je Leopoldo Coronel i bio je osobni prijatelj gradonačelnika Manile. Na moj zahtjev posjetili smo gradonačelnika Lacsona i dobio sam dozvolu da molim za Claritu.

No, rekli su mi da će dozvola postati važećom samo ukoliko i glavni medicinski savjetnik policijskog odjela, dr. Mariano Lara da svoje odobrenje da se moli za djevojku.

Mr. Coronel nije poznavao dr. Laru, no zahvaljujući posredovanju jednog od mojih prijatelja, uspjeli smo se o svemu dogovoriti.

Mr. Coronel i ja otišli smo u zatvor Bilibid, gdje su nas odvevi k doktoru Lari, koji se nalazio u mrtvačnici.

Okružje je bilo jezovito.

Prvo što mi je upalo u oči bio je leš koji je ležao na stolu.

Drugi leš je ležao na nosiljci, umotan u plahtu.

Na stolu je bilo puno vrčeva napunjenih alkoholom u kojima su bili dijelovi ljudskih tijela.

Kasnije smo doznali da je to bilo pripremljeno za pokazivanje studentima. Sjedeći na klupi u ovoj sumornoj prostoriji, dr. Lara nam je pričao o sebi. Bio je profesor i pročelnik patološke i pravne medicine na Sveučilištu u Santo Tomasu.

Tijekom svoje tridesetosmogodišnje prakse obavio je više od osam tisuća autopsija i nikada nije prihvaćao teoriju o postojanju nadnaravnih sila. Dr. Lara nije imao nikakvu namjeru uplitati se u aferu s Claritom Villaneuva. Prvi je puta imao priliku pregledati mladu zatvorenicu kada je 12.05. ušao u ured jednog od svojih asistenata.

Vidio je crvenkaste tragove na njenim rukama.

Tragovi su nalikovali ugrizima ljudskih zubiju i oba su liječnika mislila da se Clarita izujedala.

Smatrajući je nenormalnom osobom, dogovorili su se da je pošalju na tretman u nacionalnu psihopatsku bolnicu.

No, susrevši se s posjetiteljima koji su zahtjevali njegovo stručno mišljenje, dr. Lara ju je sutradan doveo u liječnički ured za ispitivanje koji se nalazi na policijskom odjelu.

Tamo je bio i razred liječnika - stažista.

Prema liječnikovoj izjavi, u trenutku kada su je unijeli u sobu, Clarita je bila bez svijesti.

Evo što nam je taj liječnik ispričao: 'Kada sam joj podigao ruke, one su bez ikakvog otpora pale nazad u prvobitni položaj.

Kolege su iglama i pribadačama ubadali njenu kožu po cijelom tijelu, no ona uopće nije reagirala.

Nakon nekoliko minuta, Clarita je počela izlaziti iz ovog stanja neosjetljivosti i transa.

Ja sam izgledao poput Scherlocka Holmesa iz detektivskih priča ili poput filmskog lika Cyclopsa.

Bio sam opremljen povečalima.

Um mi je bio prepun sumnji o ovom fenomenu ujedanja.

Pažljivo sam ispitao izložene dijelove njenog tijela - ruke, dlanove i vrat, ne bi li negdje pronašao tragove ugriza ...

Ona je još uvijek bila tjelesno vrlo slaba i nije mogla stajati na svojim nogama bez tuđe pomoći.

Jedan od mojih pomoćnika, tehničar patologije Alfonso nam je pomogao da je odnesemo do kreveta na kojem se trebala odmoriti u tom stanju djelomičnog transa.

Alfonso ju je podigao i položio na krevet.

Obje ruke joj je položio preko tijela, kako ne bi visjele do poda.

U tom času djevojka je u polutransu glasno nekoliko puta vrišteći ponovila riječ 'aruy' ( to je uzvik bola na tagalogskom jeziku ).

Kada sam sa djevojčinog tijela uklonio Alfonsovu ruku, na svoje zaprepaštenje zapazio sam jasne znakove otisaka ugriza koji su nalikovali na tragove ljudskih zubiju u koje su uključene gornja i donja čeljust.

Na stražnjoj strani lijeve ruke, na mjestu ugriza bila je vidljiva vlažnost.

Baš je na tom mjestu moj Asistent Alfonsto pridržavao njenu ruku.

Znao sam da se sama nije mogla ugristi.

Nije je mogao ugristi ni Alfonso, pošto je nedavno morao izvaditi sve zube. A ja je zasigurno nisam ugrizao!

Moje mi ljudsko liječničko iskustvo nije pomoglo da pronađem nikakvo objašnenje, te sam stoga odlučio držati svoja usta zatvorena.

No, moj um nije bio zatvoren.

Clarita je nastavila vrištati još otprilike petnaest minuta.

Nakon toga lice i noge su joj poplavile kao da je netko davi.

Također, je na prednjem dijelu njenog vrata bilo vidljivo nekoliko crvenkastih tragova ...

Nakon otprilike 20 minuta, tijekom kojih je vrištala i kočila se djevojka je zapala u neko stranje transa i tjelo joj se omlohavilo.

Izgledala je isto kao u trenutku kada su je tek unijeli u sobu.

Nakon otprilike 10 minuta transa i opuštenosti čitavog tijela postepeno joj se stala vraćati svijest, te je nedugo zatim ponovo postala potpuno normalna.

U ovom normalnom stanju sjela je na stolicu i razgovarala sa grupom stažista.

Razborito i normalno je odgovarala na sva postavljena pitanja.

Ispričala nam je sljedeću priču: Rođena je u gradu koji se zove Bacolod City u provinciji Negros Occidental.

Ima nekoliko braće, no oni je uopće ne zanimaju jer su se prema njoj loše odnosili.

Roditelji su joj umrli prije nekoliko godina.

Upitao sam je tko uzrokuje ove ujede na njenom tijelu.

Odgovorila je da su je ujedala dva bića - jedan je bio veliki, crni, dlakavi momak nalik na čovjeka.

Bio je vrlo visok i imao je dva oštra oka i dva oštra očnjeka, dugu bradu poput hinduista i dlakave udove i prsa.

Nosio je crnu odoru s mali bijelim dijelom koji je izgledao kao kapuljača. Stopala su mu bila veličine triju normalnih stopala.

Drugi momak je bio otprilike tri stope visok i navodno također crn, dlakav i ružan.

Ova zabrinjavajuća Filipinka je izmijenila životnu filozofiju dr. Lare.

Okrenuo se prema meni i rekao: 'Velečasni, dovoljno sam ponizan da priznam kako sam uplašen.'

Shvatio sam da sam najprije trebao uvjeriti dr. Laru da znam što činim i da znam kako se može pomoći toj djevojci.

Polako sam počeo govoriti: 'Postoje samo tri sile u svemiru', rekao sam. 'Postoji pozitivna sila ili sila dobrog Boga, Stvoritelja.

Postoji i ljudska sila, ili sila ljudi koji žive na Zemlji.

I postoji negativna sila, ili zlonamjerna i opaka davolja sila.

Ove su sile stvarne i vidljive svuda oko nas.

Mislite li da Clarita čini sve ovo pod utjecajem Božje sile?'

Zatresao je glavom i odgovorio: 'Ne, to nije utjecaj Božje sile.'

'Mislite li onda - s obzirom na vaše iskustvo u radu s ljudskim bićima - da se ona ponaša poput nekog ljudskog bića?'

'Ne, ponašanje ove mlade djevojke nema veze s ponašanjem ljudskih bića' rekao je.

'Onda nam preostaje još samo jedna sila' rekao sam mu. 'Mora da djevojka sve ovo čini pod utjecajem demonske sile!'

Dr. Lara je rekao da ga njegovo široko liječničko iskustvo nije pripremilo za obračun s nečim što je bez sumnje nadnaravno.

'Dr. Lara - nastavio sam - kada bi u svemiru postojala takva negativna sila nad kojom pozitivna sila nema kontrolu, naš bi se svemir potpuno raspao. Ako postoji zlo koje se ne može ispraviti dobrim, onda je zlo snažnije od dobrog.

A to ne može biti.

Ako ova djevojka ima u sebi demonsku silu, onda je Isus Krist može osloboditi od te sile.'

Otvorio sam poglavlje iz evanđelja po Marku: 'Ova će čudesa pratiti one koji budu vjerovali: pomoću mog imena izgonit će zle duhove' (Mk 16:17)

'Vjerujete li u ovo?'

Dr. Lara me pogledao i rekao: 'Vjerujem, no tko će nam pomoći?'

Mislio je da duhovna pomoć ne dolazi u obzir.

Rimokatolički kapelan Bilibidskog zatvora i svećenici rimokatoličkog centra za ozdravljenje u Bacclaranu odbili su moliti za mladu djevojku.

Rekao sam mu da ću rado otići djevojci i moliti za nju, ukoliko on to dopusti.

Rekao je da to mogu slobodno učiniti.

Zatražio sam da joj se tijekom molitve ne daju nikakvi lijekovi i da se nikakvim drugim grupama ljudi ne dopusti da mole za nju, niti da ponude ikakvu drugu pomoć.

Ako je Isus iscijeli, On mora dobiti svu slavu.

Usuglasio se s mojim zahtjevima, te su mi zakazali sastanak za sutradan ujutro.

Ostatak dana proveo sam u postu, molitvi i čitanju božje riječi.

Ulazeći sljedećeg jutra u mračne zidine zatvora bilibid, osjećao sam da će doći do borbe Ilijinog Boga i Baalovih proroka.

Drevni Bilibid koji je iza sebe imao stoljetnu povijest krvoprolića, toga se dana trebao susresti s novom vrstom bitke.

Ovdje su Španjolci zatočili svoje žrtve.

Ovdje su Japanci počinili nebrojena zvjerstva.

Ovdje su američki misionari gotovo umirali od gladi dok ne bi bili pušteni na slobodu.

A sada se unutar ovih zidina nalazilo nekoliko stotina kršitelja zakona.

To nije bilo baš privlačno mjesto za molitvu za oslobođenje.

Leopoldo Coronel mi se tog jutra pridružio.

Susreli smo se s dr. Larom i profesorom sveučilišta i počeli koračati prema bloku u kojem su bile ženske ćelije.

Vidjevši policajce, novinare i fotografe kao skupljeni čekaju, gotovo da sam mogao čuti đavla kako mi šapće: 'Nisam li ti rekao? Evo, sad si od sebe napravio budalu!'

Slijedila nas je šarolika gomila koja nije imala ni najmanju predodžbu o tome što se trebalo dogoditi.

Kada smo se svi skupili u malenoj kapeli za zatvorenice, oko nas je bilo stotinu gledatelja, uključivši i zatvorenike.

Isprva mi se činilo da ću najveću bitku voditi s gledateljima, no ispalo je da su oni bili prijaeljski raspoloženi i puni suosjećanja.

Većina ih je već vidjela ugrize na djevojci.

Već su vidjeli neuspjele liječnike, psihijatra i spiritista.

No, nikada još nisu imali priliku čuti molitvu za opsjednute demonima.

Željezne su rešetke prekrivale prozore male kapele.

Na jednom kraju sumorne prostorije stajao je primitivni katolički oltar. Namještaj se sastojao od drvenog ležaja i nekoliko malih stolica ručne izrade.

Pošto smo se svi ovdje skupili, dr. Lara je zatražio da dovedu Claritu.

Dok je ulazio u prostoriju, ona je polagano i pomno pogledom ispitivala svaku prisutnu osobu.

Kad je na kraju reda došla do mene, oči su joj se raširile te me je bijesno pogledala i rekla: 'Ti mi se ne sviđaš!'

Bile su to prve riječi koje mi je đavao kroz njena usta rekao.

Demoni su neprekidno upotrebljavali njena usta kako bi proklinjali mene, Boga i Kristovu krv.

To je govorila na engleskom jeziku.

No, nakon što je bila oslobođena morao sam s njom razgovarati preko prevoditelja jer ona uopće nije govorila engleski.

Posjeo sam je na drvenu klupu i pred nju privukao stalicu.

'Clarita, rekao sam. Došao sam da te oslobodim od sile ovih zlih duhova u ime Isusa Krista, Božjeg Sina.'

Odjednom je upala u napadaj bjesnila i povikala: 'Ne, ne! Oni će me ubiti!' Tijelo joj se ukočilo i izgubila je svijest.

Ovo je zbunjivalo liječnike svaki puta kada su pokušavali analizirati njen slučaj.

No, ja sam se i prije obračunavao sa zlim duhovima, te sam razumio neke od njihovih lakrdija.

S obje ruke sam je primio za ruku i viknuo: 'Izađi iz nje, ti zli i pokvareni duše pakla!'

I tog časa je ponovo počela bijesniti.

Ovo je bilo prvi puta da se odmah povratila iz svog transa.

Suze su joj se slijevale niz obraze i stala me je preklinjati da je ostavim na miru.

Pokazala mi je užasne otiske na rukama i vratu gdje je netom prije bila ujedena.

Bio sam šokiran.

Tragovi ujeda bili su toliko strašni da su neke krvne masnice pod njenom kožom popucale.

Umjesto da odustanem od svega, ja sam jednostavno zaboravio na činjenicu da sam okružen nevjernicima i ušao sam u jednu od najvećih bitki svog života.

Zli duhovi su proklinjali Boga a ja bih im naredio da prestanu s time i rekao im da je Bog svet.

Onda su proklinjali Isusovu krv i ja sam ih ukorio, podsjećajući ih na činjenicu da je Isus Gospodar nad svim zlim silama i da je Njegova krv sveta.

Onda su počeli proklinjati mene upotrebljavajući najružnije izraze.

Izjavili su da nikada neće napustiti djevojku.

Činilo se da se između sila tame i sila pravednosti odigravala smrtonosna bitka.

Clarita je služila kao đavlov govorni organ.

Buka se bez sumnje mogla čuti i u drugim dijelovima zatvora.

Konačno je izgledalo da je djevojci lakše.

Zli duhovi su prestali razgovarati sa mnom i gristi djevojku.

Neki od prisutnih su mislili da je oslobođena, no rekao sam im da to nije istina.

Bilo je gotovo dvanaest sati.

Bio sam natopljen znojem i gotovo potpuno iscrpljen.

Pogledavši oko sebe, vidio sam suze u očima nekih ljudi koji su bili dotaknuti onim što su vidjeli.

Rekao sam doktoru Lari da bih želio otići kući postiti i moliti još jedan dan, te se ponovo vratiti idućeg jutra.

Taj sam dan proveo u zajedništvu s Bogom.

Bilo je to dragocjeno iskustvo.

Mogao sam osjetiti Božju prisutnost nad sobom.

Njegova mi je prisutnost govorila da se ne trebam ničega bojati.

Međutim, osjećao sam se gotovo poraženim jer je u večernjim novinama pod naslovom 'Stvar prkosi pastoru' izašla moja fotografija i članak duljine tri stupca.

No, Bog me nastavio poticati da se vratim u zatvor.

Te su me noći posjetili velečasni Arthur Ahlberg i velečasni Robert McAlister.

Ponudili su da mi se pridruže sljedećeg jutra.

Dogovorili smo se da će oni stajati između mene i svjetine onemogućavajući im time da mi se tijekom molitve suviše približe.

Po našem dolasku u Bilibid zapovjednik zatvora nam je rekao da od jučerašnje molitve Clarita niti jednom nije bila ugrižena.

No, zao sam da još uvijek nije oslobođena.

To je postalo očigledno čim su me zli duhovi ugledali.

Počeli su vikati kroz njena usta: 'Odlazi, odlazi!'

Sjeo sam na malu stolicu ispred nje i odgovorio s uzbudljivim osjećajem autoriteta: 'Ne, ja ne odlazim, ali ti odlaziš! Ova će djevojka biti oslobođena!'

Onda sam zatražio da svi prisutni kleknu.

Bio je prisutan jednak broj ljudi kao i dan ranije, ako ne i više.

Doktori, novinari, policajci i profesori su ponizno klečali na podu dok sam molio.

Borba je ponovno započela.

Zli duhovi su shvaili da su se nalazili pred posljednjom bitkom.

Psovali su i odbijali napustiti svoju žrtvu, tražeći odobrenje da ostanu u njoj.

Onda su proklinjali nju zbog toga što nije reagirala.

No, ovog puta je sve bilo drugačije od prethodnog dana.

Dodatno vrijeme posta i molitve učinilo je molitvu drugačijom.

Osjetio sam olakšanje i znao sam da su otišli.

Clarita se opustila.

Demonski pogled je nestao iz njenih očiju.

Smiješila se.

Pogledao sam oko sebe i zapazio da novinari plaču; oči liječnika bile su pune suza; tvrdokorni zatvorski čuvari također su plakali.

Tek sam sada mogao vidjeti koliko je užasna bila ta borba.

Zajedno sa bratom Ahlbergom i bratom McAlisterom, počeo sam nježno pjevati:

'Dragocjena Kristova krv - od grijeha čisti me!'

Atmosfera unutar tog zatvora se doimala čistom.

Upitao sam Claritu jesu li zli duhovi otišli i ona mi je na svom jeziku odgovorila: 'Da.'

'Kuda su otišli?'

'Kroz onaj prozor' odgovorila je.

Bili smo spremni za odlazak kad su se odjednom, poput bljeska munje, zli duhovi vratili.

Djevojka je vrisnula i izraz očiju joj se izmjenio.

Rekao sam im: 'Zbog čega ste se vratili? Znate da moratze otići i da se nesmijete vraćati'

Govoreći kroz njena usta odgovorili su mi na engleskom jeziku: Ali, ona je nečista imamo pravo živjeti u njoj.'

Odgovorio sam im odlučnim glasom: 'Marija iz Magdale je bila nečista sa sedmoricom poput vas i Isus je došao u njen život i Njegovom silnom moći ona je postala čista.

Stoga vam sada naređujem da odete. Isus će je očistiti.'

Nisu imali snage da se odupru.

Otišli su i Clarira je ponovo postala normalna.

Objasnio sam joj što se dogodilo i molio sam s njom molitvu za oproštenje grijeha.

Dok smo se spremali za odlazak, ista stvar se ponovila po drugi put.

Neobraćeni novinar nije mogao razumjeti što se dogodilo.

Ponovo sam upitao demone zašto su se vratiti i oni su mi rekli: 'Ona nije zatražila da odemo.

Ona nas želi.

Ti si jedini koji želiš da odemo' Ponovno sam im nardio da odu i ponovno su otišli.

Objasnio sam im zbog čega su se vratili i zahtjevao sam da im naredi da odu i više se navračaju.

To je i učinila.

Onda sam je naučio moliti i primjenjivati Isusovu krv protiv tih zlih duhova.

Bilo je gotovo podne.

Clarita je bila slaba od iskušenja.

Rekao sam zatvorskim vlastima da joj daju neka se odmori i da joj nakon odmora donesu hranu.

Dok sam odlazio rekao sam Clariti kao sam siguran da će se ti zli duhovi vraćati kad ja odem, rekao sam oni će doći.

Tada im ti u mojoj odsutnosti moraš narediti da odu.

Moraš reći: 'Odlazite u Isusovo ime, i oni će poslušati.'

S ovim sam riječim ostavio okupljenu gomilu:

'Zamolili smo novinare da ne pišu o jutarnjim događajima ali su nam rekli kako to ne mogu učiniti. Novine već dva tjedna prate cijelu priču i sada se to mora završiti. Pošto je Metodistička crkva najstarija protestantska denominacija na tim otocima, svi su pretpostavljali da sam metodist.

To je sutradan stajalo i u novinama.

Novinari nisu znali kako opisati ono što su vidjeli, tako da su neke stvari pogrešno naveli.

No, osjećam da najveći dio odgovornosti snosim ja pošto im nisam dao nikakav intervju već sam umjesto toga napustio grad ne bih li kako pobjegao od publiciteta.

Zli duhovi su se doista vratili da napadnu Claritu i nešto vrlo čudno se dogodilo u trenutku kada im je naredila da odu.

Ušla je u smrtnu borbu i pala u komu.

Šake su joj se stisnule.

Doktori su joj silom rastvorili dlanove i na svoje zaprepaštenje vidjeli su kako je u rukama držala pramenove dugačke i grube kose.

Dr. Lara je tu kosu stavio u kuvertu i pohranio je na sigurno mjesto. Ispitavši kosu pod mikroskopom, otkrio je da nije potjecala niti od jednog dijela ljudskog tijela.

Liječnik ne posjeduje nikakav odgovor na pitanje kako je jedno nevidljivo biće - đavao - mogao ostati bez kose vidljivim čupanjem.

Ovaj fenomen je za sada moramo ostaviti ne razjašnjenim.

Stvar je gotova!

To sada može reći svaki vjernik jer je Clarita Villaneuva ... jučer izjavila da je 'stvar' konačno istjerana iz nje.

Clarita je sucu Natividad Almed - Lopezu ispričala sve o svome oslobođenju od napadača dok ju je on kanio osuditi zbog skitnje i prostitucije.

Djevojka je rekla da su je oslobodile molitve američkog službenika dr. Lestera F. Sumralla, koji je posjetio zatvor s namjerom da je oslobodi od đavla.

Od petka 22.05. kada je službenik u ženskoj zatvorskoj kapeli molio za nju stvar se više nikada nije vratila.

Sudac Almeda - Lopez je Claritu poslao u duševnu bolnicu Werfavile na promatranje.

To je institucija za ne uračunljive djevojke.

Dva puta sam je tamo posjetio u društvu dr. Lara.

Silno se radovala našim dolascima.

Jurnula je k nama govoreći kao se plašila da nas više nikada neće vidjeti. Pohitala je da nam donese stolice, te smo nakon toga dugo razgovarali. Uopće nije nalikovala djevojci koju smo poznavali iz zatvora Bilibid - djevojci koja je bila mučena zlim duhovima, iskrivljenih crta lica, djevojci koja je vrištala iz petnih žila.

Ova je bila savršeno normalna filipinska djevojka koja se oporavljala od noćne more opsjednutosti demonima.

Neka neprijatelji Križa kažu što hoće; Krist je pobijedio i ona koja je bila zarobljena sada je slobodna!

Clarita je ubrzo bila oslobođena i smještena u dom jedne kršćanske obitelji želeći se skloniti od znatiželjnih koji su je htjeli vidjeti.

Nakon nekog vremena otišla je na sjever Luzona i smjestila se u jednom od tamošnjih gradića.

Nije lako dati detaljan izvještaj o tako senzacionalnoj priči kao što je ova. Proputovao sam više od stotinu zemalja i više od tisuću gradova, no nigdje nisam čuo nešto tako zapanjujuće kao što je ovo.

Sljedeće činjenice su neosporne: Clarita je bila grižena i davljena od strane nevidljivih neprijatelja.

Nauka i medicina nisu mogle riješiti njen slučaj.

Bila je oslobođena silom jednostavne molitve Kristu.

Slavu i hvalu za ovo čudo iskreno dajemo Bogu i Gospodinu našemu Isusu Kristu.

 

kraj

Joshua Paul (Prirejeno) - DNEVNO IZPOVEDOVANJE VERE, MI IN NAŠI BLIŽNJI

 

VSAKODNEVNA MOLITEV 

– IZPOVEDOVANJE – MI IN NAŠI BLIŽNJI

OSNOVA 

- DNEVNO IZPOVEDOVANJE VERE 

- Joshua Paul

 

 

 

Nebeški Oče, k Tebi prihajam v imenu Jezusa Kristusa po Svetem Duhu. Prosim te, Gospod Bog, preišči moje srce in srca mojih bližnjih in domačih (bratov in sester, prijateljev, sosedov, someščanov in sodržavljanov). Naštej ali napiši vse, ki jim namenjaš to molitev izpovedovanje).
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------Čisto srce, o Bog, nam ustvari, stanovitnega duha ustvari, obnovi v naši notranjosti. (Ps 51,12) Odpústi nam naše dolge, kakor smo tudi mi odpustili svojim dolžnikom. (Mt 6,12) Prosimo te, operi nas v krvi Jagnjeta. Danes vso svojo skrb prelagamo Nate, saj Ti skrbiš za nas. (1 Pt 5,7)

Oče, slavimo in poveličujemo te! Hvala Ti za zastopniško smrt Jezusa, tvojega edinorojenega Sina za nas. Hvala Ti, ker ohranjaš in ustvarjaš našo vest živo, da nebi žalostili tvojega Svetega Duha. Od vsake slabe poti odvračamo svoje noge, da bi izpolnjevali tvojo Besedo. (Ps 119,101)

Sam Duh pričuje našemu duhu, da smo Božji otroci. (Rim 8,16) Bog, tebi se podvržemo, hudiču pa se upremo in bo od nas pobegnil. (Jak 4,7) Nobeno oblikovano orožje ne bo uspelo proti nam, in vsak jezik, ki se bo na sodbi vzdignil proti nam, bomo obdolžili. (Iz 54,17a) 

Orožje našega bojevanja ni meseno, ampak ima v Bogu moč, da podira trdnjave. Podiramo razmisleke in vsakršno visokost, ki se dviga proti spoznanju Boga, in vsako misel podvržemo poslušnosti Kristusu. (2 Kor 10,4-5)

Danes si bomo nadeli celotno Božjo bojno opremo, da se bomo mogli upirati hudičevim zvijačam. (Ef 6,11) Knjiga Tvoje Postave ne zapusti naših ust, temveč jo premišljujemo dan in noč, da bomo storili povsem, kakor je zapisano v njej. Le tako bomo imeli uspeh na svoji poti, le tako bomo uspevali. (Joz 1,8) Naredi nas duhovno žejne in lačne Tebe in Tvoje Besede, da bo ob poslušanju Tvoje Besede rasla naša vera. Hvala ti, Gospod, ker tvoja Beseda obljublja, da bomo prejeli moč, ko bo Sveti Duh prišel nad nas, in bomo tvoje priče v Novem mestu in po vsej Sloveniji ter do njenih skrajnih mej.« (Apd 1,8) Božje kraljestvo namreč ni v besedi, temveč v moči. (1 Kor 4,2) Gospod, ti moreš po môči, katera deluje v nas, v vsem napraviti neznansko več od tega, kar prosimo ali mislimo. (Ef 3,20)

Vpijemo k tebi Gospod in pravimo: »O Bog, ozdravi nas vendar!« (4 Mz 12,13)  Gospod Jezus, hvala ti, ker si bil ranjen zaradi naših prestopkov, strt zaradi naših krivd. Kazen za naš mir je padla nate, po tvojih ranah smo bili ozdravljeni. (Iz 53,5). Ker smo tvoji sinovi in hčere pazimo na Tvoje besede, nagibamo svoja ušesa k Tvojim izrekom, da nam ne uidejo izpred oči, hranimo jih v svojem srcu. Kajti življenje so nam, ko jih najdemo, zdravje celemu našemu telesu. Z vso skrbjo varujemo svoje srce, kajti iz njega izvira življenje. (Prg 4;20-22 Gal 3,26) Vsak virus, bakterijo, zaspanost, onemoglost, brezvoljnost, delovanje hormonov, žlez, vse organe, vsako celico v in na našem telesu postavljamo pod avtoriteto imena Jezus Kristus in jih razvezujemo za popolno in pravilno delovanje v količini in meri, kot je to normalno in zdravo za naša telesa, kakor na zemlji, tako v nebesih.

Naša duša te slavi, GOSPOD, vsa naša notranjost slavi Tvoje sveto ime. Naša duša, te slavi, GOSPOD, ne pozabljamo nobenega tvojega dejanja, ki odpuščaš vso našo krivdo, ki ozdravljaš vse naše bolezni, (Ps 103;1-3) Hvala ti Očka, ker so, naša imena zapisana v Jagnjetovi knjigi življenja. (Raz 21,27)  Hvala Ti, ker smo nova stvaritev v Kristusu. (2 Kor 5,17a).

Oče, tvoja Beseda pravi, da karkoli bomo zavezali na zemlji, bo zavezano v nebesih, in karkoli bomo razvezali na zemlji, bo razvezano v nebesih. (Mt 18,18) Zato v  imenu Jezusa Kristusa zavezujemo, onemogočamo in onesposobimo vse laži, prevare in zvijače sovražnika, vsa dela duha manipulacije, kontrole, ustrahovanja, religije, razdvojenosti, neenotnosti, nesoglasja, prepira, jeze, kritike, obsodbe, ponosa, zavisti, nevoščljivosti, obrekovanja, preklinjanja, strahu, depresije, brezvoljnosti, godrnjanja, nezadovoljstva, oviranja, maščevanja, prevar, religioznosti, mlačnosti, okultizma, čarovništva, lažnih čudežev in znamenj, nad nami, ali skozi nas, kakor na zemlji, tako v nebesih.

Oče, v imenu Jezusa Kristusa zavezujemo in onesposabljamo vsa prekletstva, ki so bila ali bodo od kogarkoli izrečena zoper nas. Kakršenkoli vpliv izrečenega prekletstva ali uroka nad nami, našimi telesi, dušo ali duhom, čustvi ali občutki, našim domom, naj bo onesposobljen in razkrinkan v imenu Jezusa Kristusa in v moči krvi Jagnjeta, kakor na zemlji, tako v nebesih.  Prav tako tudi vsak vpliv duševnih, nepremišljenih besed, ki smo jih izgovorili mi sami proti sebi ali proti nekomu drugemu, ali nekdo drugi proti nam v stanju jeze, nevere, obupa ali sovraštva.

Blagoslavljamo tiste, ki nas preklinjajo in molimo za tiste, ki grdo ravnajo z nami. (Lk 6,28) V imenu Jezusa Kristusa zavezujemo, kakor na zemlji, tako v nebesih,  moč vsake besede sovraštva, nevoščljivosti, obrekovanja ali škodoželjnosti, uperjenih proti nam, ter vse molitve izgovorjene za nas, ki niso bile navdihnjene od Svetega Duha; fizične, psihične, čarovniške ali proti-verske molitve, ki so bile izgovorjene zoper nas. Temu se zoperstavljamo in to onesposabljamo v moči imena Jezus Kristus in v moči Jagnjetove krvi.

Ne prilagajamo se temu svetu, ampak se tako preobražamo z obnovo svojega uma, da bomo lahko razpoznavali, kaj hoče Bog, kaj je dobro, njemu všečno in popolno. (Rim 12,2) Jezus, hvala ti, da si nam dal oblast stopati na kače in škorpijone ter na vsakršno sovražnikovo moč in nič nam ne bo škodovalo. V Tvojem imenu so nam duhovi pokorni, toda mi se veselimo, da so naša imena zapisana v nebesih. (Lk 10;19-20)

Ker smo sprejeli vero nas bodo spremljala ta znamenja: v tvojem imenu bomo izganjali demone, govorili nove jezike, z rokami dvigali kače, in če bomo kaj strupenega izpili, nam ne bo škodovalo. Na bolnike bomo polagali roke in ti bodo ozdraveli.«(Mr 16;17-18)

Naša usta bodo oznanjala tvojo pravičnost, Gospod, ves dan tvoje odrešenje. (Ps 71,15) Smo trezni, oblečen imamo oklep vere in ljubezni, za čelado pa upanje odrešenja. (1 Tes 5,8) Nič ne skrbimo, ampak ob vsaki priložnosti izražamo svoje želje Bogu z molitvijo in prošnjo, z zahvaljevanjem in Božji mir, ki presega vsak um, varuje naša srca in naše misli v Kristusu Jezusu. (Flp 4,7) V mislih imamo vse kar je resnično, kar je vzvišeno, kar je pravično, kar je čisto, kar je ljubeznivo, kar je častno, kar je količkaj krepostno in hvalevredno in Bog miru je z nami. (Flp 4;6-9)

V imenu Jezusa Kristusa razvezujemo kakor na zemlji, tako v nebesih, naš um, razum, spomin, misli, dušo in duha za umevanje Božje Besede. Očka, hvala ti, da nam navkljub vsem vsakodnevnim opravilom, nikoli ne zmanjka časa za druženje s Teboj.

Pravični smo pri Bogu v Jezusu Kristusu. Smo Božja lastnina. Satan, ti nimaš pravice dostopa do naših družin, našega uma, našega doma in naše lastnine. Priznavamo, da smo ozdravljeni v celoti. Naš duh, duša in telo so ozdravljeni in usklajeni z Božjim načrtom za nas. Uspevamo, imam dolgo življenje, smo nepokvarjeni, stabilni, trdni, duhovno rodovitni, krepostni, polni miru, potrpežljivosti in ljubezni. Česarkoli se lotimo bo uspevalo, kajti Bog zadovoljuje vse naše potrebe.

Gospod, molimo za službo v katero si nas ali nas boš poklical in je v Tvojem načrtu za nas. Mazili nas Gospod za vse, za kar si nas poklical. Sprejemamo Božja srečanja in mesta služenja, ki prihajajo za nas v naša življenja.

V imenu Jezusa Kristusa Te prosimo, da pošlješ angele, ki bodo varovali naše domove in domove naših bližnjih in domačih ter nas in vse njih na vsakem potovanju z avionom, helikopterjem, avtomobilom, motorjem, kolesom, vlakom, tramvajem, trolejbusom, ladjo, trajektom, ali pri peš hoji kjerkoli, kadarkoli, ali kamorkoli bomo šli. Naš dom, naše telo, duša, duh, misli, razum, um in srce, ter naši odnosi z ljudmi, naj bodo zaščiteni v Jagnjetovi krvi in v imenu Jezus Kristus, vsak trenutek dneva ali noči.

To te prosimo Oče, v mogočnem imenu Gospoda Jezusa Kristusa. Amen!

 

Bogu na slavo - OZDRAVLJENA OD RAKA NA DOJKI

 

OZDRAVLJENA OD RAKA NA DOJKI

 

 

Če nebi na lastne oči videla in na lastna ušesa slišala, nebi verjela, tako pa verjamem, da je ta čudež lahko naredil le Bog Oče, Sin in Sveti Duh. Zakaj navajam sveto Trojico? Zato ker je imel in ima vsak od njih (čeprav en Bog v treh osebah), svojo vlogo pri tem. Oče je dal iz ljubezni do človeštva Svojega edinorojenega Sina, da je nase prevzel vse naše bolezni, grehe, prekletstva in slabosti, Sin Jezus Kristus je izvršil Očetovo voljo in ko je svoje delo dokončal, je na križu rekel: »Dopolnjeno je!« In Sveti Duh je tisti, ki na zemlji sprovede ozdravljenje, ki je na duhovnem nivoju že bilo dokončano, in ga prenese, manifestira na fizičnem, na osnovi človekove vere v ime Jezus, po Božji Besedi.

In vse to se je dogajalo tej sestri. . . . . .

Začelo se je že pred mnogimi meseci, z majhno bulico na dojki. Takrat je nekdo molil, da bi bil ta morebitni rak odstranjen v imenu Jezusa Kristusa. Zdravnik ni nikoli vedel za njeno stanje, ker se je zanašala na Jezusa že od vsega začetka. Vendar stvari niso potekale, kakor bi si ona želela in mislila. Bulica je vztrajno napredovala in rastla.

Ko je bolezen že toliko napredovala, da ji je bilo očitno, da je rak ušel izpod nadzora, se je obrnila na eno od sester in ji zaupala, kaj se ji dogaja. Na dojki so se dogajali očitni znaki napredujočega raka in rana na njej je začela krvaveti in se gnojiti.

Sestra, ki ji je zaupala svoje težave, jo je vsak dan poklicala, molila zanjo, zapovedovala bolezni, da izgine, da rak izgine, jo vzpodbujala, skupaj z njo proklamirala Božjo Besedo in stihe, ki govorijo o ozdravljenju. Vedela je, da v stanju v katerem se nahaja, ne more in ne sme biti sama. In rana se je začela počasi zdraviti. Vendar se je zgodilo, da je bilo en dan bolje in drugi dan spet malo slabše. Satan si je na vse pretege trudil, da bi vanjo vnesel strah, zmedo, nezaupanje v Božjo moč in pomoč, toda ona se ni prepustila temveč se je borila.

»Kjer sta namreč dva ali so trije zbrani v mojem imenu, tam sem sredi med njimi.« (Matej 18:20).

»Trezni bodite in budni! Vaš nasprotnik hudič hodi okrog kakor rjoveč lev in išče, koga bi požrl.« (1 Petrova 5:8).

»Podvrzite se torej Bogu, hudiču pa se uprite in bo od vas pobegnil.« (Jakob 4:7).

Sedaj vem, ko človeka doleti takšna situacija bi bil resnično nor, ali pa samomorilen, če se nebi s še večjo močjo in zaupanjem vrgel v Očetovo ljubeče naročje. Sestra je začela dobesedno požirati Božjo Besedo. Gospodovo večerjo je jemala vsak dan, včasih celo večkrat na dan. Vedno, kadar se je počutila telesno ali duhovno šibko, jo je vzela, ker je vedela, da Bog lahko deluje njej v prid tudi na tak način. Slavila je Gospoda, se pogovarjala z Njim, imela vse močnejši, pristen oseben odnos z Bogom Svetim Duhom. Vedela je, da ni druge poti kakor iti naprej in vztrajati.

»Iščite najprej Božje kraljestvo in njegovo pravičnost in vse to vam bo navrženo.« (Matej 6:33).

Njeni bližnji niso o njeni bolezni vedeli ničesar, čeprav je zelo očitno shujšala. Imela je manj kot 40 kg. Začela je izgubljati apetit in željo po hrani in si želela le eno; oditi h Gospodu. Vse več in več časa je preživela v svoji sobi, kjer se je v Duhu srečevala s svojim Kraljem, ki ga je nadvse ljubila in vse bolj pristno spoznavala.

Ta sestra, ki ji je bila v oporo, ji je vedno govorila: »Če bo kdo prišel v nebesa, potem boš to sigurno ti.«

Toda satan ni miroval. Mnogokrat je bila napadena v mislih, v sanjah, tudi z negotovostjo, da ne bo pripravljena, če jo bo Gospod vzel k sebi. Težke trenutke je imela tudi preko njej bližnje osebe in včasih ji je bilo zaradi tega zares težko. Vendar jo je sestra bodrila in jo vzpodbujala ter molila proti tem demonskim napadom. In strah je izginil in volja do življenja in radost odrešenja so se povrnili.

»Tat prihaja samo zato, da krade, kolje in uničuje. Jaz sem prišel, da bi imeli življenje in ga imeli v obilju.« (Janez 10:10).

»Da, Gospod bo potolažil hčer sionsko, potolažil bo vse njene razvaline. Iz puščave bo naredil raj, iz pustinje Gospodov vrt. V njej bodo doma radost in veselje, hvalnica in glas pesmi.« (Izaija 51:3).

Nato je sestra molila, naj Bog najde način, da bo o svojem stanju povedala več ljudem, da ne bo celotnega bremena morala nositi sama. In zgodila se je situacija, ko ni mogla ostati tiho in povedala je o svojem stanju možu. In potem se je vse začelo odvijati z vrtoglavo naglico. Še isti dan so jo njeni bližnji odpeljali na urgenco in čez nekaj dni na pregled na Onkološki inštitut v Ljubljano. Tam se je lahko na lastne oči prepričala, kako ogromno število ljudi napada ta krvoločna bolezen, a žal, nima vsak od njih svojega upanja naslonjenega na Jezusa Kristusa.

K njej je začela prihajati patronažna sestra. Previjala in oskrbovala ji je rano na dojki, ki je bila vse večja. Preveze so ji prinašale nekaj olajšanja. Občasno je zvečer, da je lažje zaspala, vzela tableto proti bolečinam.

Nekega dne je poklicala sestro, ki ji je zaupala in ji povedala: »Dojke ni več. Od nje je ostala le velika rana. Toda za čuda, ne boli me, kakor bi me lahko, glede na velikost rane.« Sestra je vedela, da te bitke ne bosta mogli zmagati sami, da je potrebno vanjo vključiti tudi ostale brate in sestre. In Gospod jo je vodil, da se je odprla tudi drugim in jim povedala za svoje stanje.

V molitev zanjo se je vključila celotna cerkev. Bratje in sestre so prinašali svoje iskrene in vztrajne molitve pred Božji Tron. Bog je videl, da gre zares, da ne bomo odnehali, ampak vztrajali do konca.

»Če boste verovali, boste prejeli vse, kar boste prosili v molitvi.« (Matej 21:22).

Medtem je Bog začel delati spremembo med njenimi bližnjimi in to spremembo na bolje, kar se ni zgodilo v vseh dolgih letih njenega krščanskega življenja. Bog jih ljubi, saj je dal Svojega Sina tudi zanje, in si želi njihove odrešitve. Mož je šele v teh trenutkih, ob spoznanju, da svojo ženo lahko izgubi za vedno, popolnoma spremenil odnos do nje. Nenadoma mu je postala dragocena in je ni hotel izgubiti. Do nje je postal skrben, ljubeč in predan.

Zadnja stvar, o kateri je njena sestra slišala je bila: »Verujem, da v mojem telesu ne bodo našli nobenega raka in nobenih metastaz. Dojka me nič ne boli. Počutim se zelo dobro.«

In v spodbudo ji je povedala čudežno zgodbo o ozdravljenju:

»Mož in žena, brat in sestra v Gospodu in še trije kristjani, od katerih je bil eden zelo ortodoksen, so se zbrali, da bi si ogledali video posnetek pridige Ruth Heflin. Medtem ko so gledali video posnetek, se je ena od sester ozrla nanj in videla, da je imel čelo mokro. Mislila je, da se poti.

Rekla mu je: "Brat, zakaj se potiš?"

On pa odgovori: "Ne potim se."

Sestra v Gospodu pa ni odnehala in mu je rekla, naj to preveri na svojem čelu.

S svojo dlanjo je prešel preko čela in ugotovil, da je na njem olje. Obrisal si je čelo in si to olje ogledal od blizu. Opazil je, da na njegovem čelu ni bilo samo olje, ampak tudi zlati prah.

Ta brat je imel samo eno ledvico, druga pa je bila zakrnela in nedelujoča.

Tudi tista, ki je bila delujoča je bila na osnovi zdravniških pregledov zelo obremenjena. Ugotovili so, da je edina rešitev zanj, da mu operativno odstranijo njegovo ledvico in na njeno mesto vstavijo ledvico darovalca.

Po tem dogodku z oljem in zlatim prahom na čelu, je odšel na kontrolni pregled k zdravniku, da mu določijo termin presaditve. Tisti dan so mu ponovno naredili krvne teste in ultrazvočno preiskavo ledvic.

Ko je po pregledu zdravnik prišel iz ordinacije k bratu, da mu pove glede termina operacije, je rekel: "Gospod, obe vaši ledvici sta popolnoma zdravi in pravilno delujoči. Ne vem kako je do tega prišlo, ampak preiskave so pokazale , da sta vaši ledvici popolnoma novi.

In vse to se je zgodilo po ogledu video posnetka in Gospodovega nadnaravnega delovanja preko video posnetka, na bolnega brata. Gospod ga je nadnaravno, popolnoma ozdravil.

In ortodoksni kristjan je po tem dogodku postal goreči zagovornik in oznanjevalec Jezusa Kristusa, ker ga je doživel kot živega Boga.«

Vse te besede spodbude so ji veliko pomenile.

Sestra ji je stala ob strani z vero, da ji Bog lahko da celo novo dojko, saj Njemu ni nič nemogoče.

V sredo prejšnji teden je imela skeniranje celotnega telesa s pomočjo kontrastne tekočine, da bi preko nje odkrili morebitna rakasta žarišča in mesta kamor se je razširil. Danes je sestra izvedela, da je izvid preiskave pokazal: »Raka ni več. Niti sledu raka ni v telesu, niti kakršnih koli metastaz. Popolnoma ozdravljena ste. To je čudež.«

Ali lahko kdorkoli reče, da ni to očiten in dokazljiv Božji čudež? Mislim, da ni nikogar. Zato naj bo slava in čast le Bogu, ki lahko naredi tako silne stvari, ki jih ne more narediti niti človek, niti zdravnik, niti kdorkoli. Bog je Bog! Njemu ni nič nemogoče. On je Bog čudežev. Amen!

In On pravi: »Jaz sem Gospod, to je moje ime, svoje slave ne dam drugemu, ne svoje hvale malikom.« (Izaija 42:8).   Nihče ne more reči: »Mojo molitev je Bog uslišal.« Ne, ker Bog Svoje slave ne daje človeku. Karkoli se je zgodilo, se je zgodilo, kar je Bog že naredil na križu. In samo to, kar je On že naredil, se je lahko realiziralo – izpolnilo v življenju te sestre, skozi molitve Njegovih svetih.   In tudi če bi bilo očitno, da je bila v ozdravljenje vključena samo ena oseba, je to, kar je naredila in uspeh, ki je izšel iz tega, narejen le po predhodnem dokončanem delu Jezusa Kristusa na križu. Zato nobena oseba ne more reči, da je imela kakršne koli zasluge za njeno ozdravljenje. Zato je tako zelo pomembno, da se vsi Božji služabniki, ki delajo v službi ozdravljenja tega zavedajo; da so le služabniki Jezusa Kristusa, uporabljeni na slavo Njegovega imena in v veselje prejemnikom ozdravljenja. Tiste pa, ki bodo sprejeli vero, bodo spremljala ta znamenja: v mojem imenu bodo izganjali demone, govorili nove jezike, z rokami dvigali kače, in če bodo kaj strupenega izpili, jim ne bo škodovalo. »Na bolnike bodo polagali roke in ti bodo ozdraveli.« (Marko 16:17-18). In glede na to, da Sveti Duh nima omejitev glede Svojega delovanja skozi Božjega otroka polnega Duha (ki je na-novo rojen po Duhu), ni niti potrebe polagati na bolnika roke. Sveti Duh deluje tudi če oseba moli po telefonu, ali v svoji molitveni izbi. Izgovorjena Božja Beseda ima moč. Samo Bog ve zakaj se ozdravljenje ne zgodi vedno takoj, v trenutku, vendar sem prepričana, da če v veri vztrajamo, ozdravljenje pride ob pravem času. Bog nikoli ne zamuja in on ni gluh.

»Pridite k njegovim vratom z zahvalo, v njegove dvore s hvalnico! Zahvaljujte se mu, slavite njegovo ime!« (Psalm 100:4).

Avtor neznan - III. DEL - RELIGIOZNI DUH - PRAKTIČNI NASVETI

 

TRETJI DEL: 

RELIGIOZNI DUH-

PRAKTIČNI NASVETI

Opozorilni znaki, ki kažejo na religioznega duha

Kar sledi, je seznam najbolj očitnih opozorilnih znakov, ki kažejo na religioznega duha. Kot že rečeno, se vsakdo vsaj do neke mere bori z religioznim duhom in boj vsakega človeka je nekoliko drugačen. Nekdo ima na primer lahko do neke mere opravka z vsako izmed stvari, ki so naštete v spodnjem seznamu, pa je bolj osvobojen religioznega duha kot nekdo drug, ki ima resne težave s samo nekaterimi (morda le z eno ali dvema) od teh stvari.

Naš cilj mora biti, da smo popolnoma svobodni vsakršnega vpliva religioznega duha - tako, da smo popolnoma podrejeni Svetemu Duhu. Brez te popolne podrejenosti Gospodu nikakor ni mogoče biti svoboden od religioznega duha.

Ljudje z religioznim duhom:

1.   Pogosto menijo, da so poklicani, da rušijo vse, kar mislijo, da je napačno. Delovanje takšnega človeka (njegova ”služba”) povzroči več razdeljenosti in uničenja, kakor pa del, ki prinašajo sad za kraljestvo.

2.   So nesposobni sprejeti opozorilo ali grajo, še posebej od tistih, ki jih imajo za manj duhovne od sebe. Pomisli, kako si se ti odzval, ko te je nazadnje nekdo hotel opomniti. 

3. Imajo takšno miselnost: ”Ne bom poslušal ljudi, ampak samo Boga. ” Ker Bog pogosto govori skozi ljudi, gre pri tem za očitno zablodo, ki razkriva zaskrbljujoč duhovni ponos.

4. So nagnjeni k temu, da rajši gledajo, kaj je z drugimi ljudmi, drugimi cerkvami itd. narobe, kakor pa kaj je pri njih dobrega. Z doline je Janez videl Babilon, ko pa je bil odnesen na visoko goro, je videl Novi Jeruzalem (prim. Razodetje 21,10). Če vidimo le Babilon, je to zaradi naše perspektive. Tisti, ki gledajo s kraja prave vizije, so pozorni na to, kar dela Bog, in ne ljudje.

5. So podvrženi neustavljivemu občutku krivde, češ da nikoli ne morejo zadostiti Božjim standardom. To je korenina religioznega duha, saj povzroča, da svoj odnos z Bogom utemeljimo na tem, kar izvršujemo mi sami, in ne na tem, kar je Jezus naredil na križu. Jezus je za nas že zadostil; on je popolno delo, ki ga želi v nas uresničiti Oče. Edini cilj našega življenja naj bi bil, da preprosto prebivamo v Njem.

6. Pazljivo štejejo in točkujejo svoje duhovno udejstvovanje. To vključuje, da se glede sebe počutimo bolje, ker hodimo na več bogoslužij, več beremo Sveto pismo, naredimo več stvari za Gospoda itd. Vse to so plemenita prizadevanja, toda pravo merilo duhovne zrelosti je, kako blizu smo Gospodu.

7. Verjamejo, da so postavljeni za to, da vse druge spravijo v red. Ti ljudje sami sebe postavijo v službo stražarja ali Šerifa v Božjem kraljestvu. Redko se vključijo v gradnjo; služijo le temu, da v cerkvi ohranjajo stanje vznemirjenja in sitnosti, če že ne povzročajo resnih razkolov.

8. Imajo oblasten in nadut voditeljski stil, ki ne prenaša slabotnosti ali napak drugih. Jakob je rekel: "Modrost pa, ki je od zgoraj, je najprej čista, nato miroljubna, prizanesljiva, dovzetna, polna usmiljenja in dobrih sadov, brez razločevanja in hinavščine. In sad pravičnosti se seje v miru tistim, ki delajo za mir.” (Jakobovo pismo 3,17-18)

9. Imajo občutek, da so bližje Bogu kakor drugi ljudje oziroma da so njihova življenja ali službe Bogu bolj všeč. To je znak globoke zablode, po kateri se bližamo Bogu na osnovi tega, kar smo mi sami, namesto da bi se mu bližali prek Jezusa.

10. So ponosni na svojo duhovno zrelost in disciplino, še posebej v primerjavi z drugimi. Prava duhovna zrelost vključuje rast v Kristusa, v njegovo podobo. Ko se začnemo primerjati z drugimi, je očitno, da smo svoj cilj - Jezusa - izgubili izpred oči.

11.   Verjamejo, da so v prednjih vrstah tega, kar počne Bog. To vključuje mišljenje, da smo del najpomembnejše stvari, kar jih počne Bog.

12. Imajo mehansko molitveno življenje. Kadar začutimo olajšanje, ko je naš molitveni čas za nami ali ko smo odmolili ves svoj molitveni spisek, se moramo nad seboj zamisliti. Če nekoga ljubimo, nikdar ne bomo čutili olajšanja, kadar se z njim nehamo pogovarjati!

13. Delajo stvari zato, da jih ljudje opazijo. To je znak malikovanja, pri katerem se bolj bojimo ljudi, kot se bojimo Boga. Posledica tega je religija, ki namesto Bogu služi ljudem.

14. Pretirano zavračajo čustvenost. Ko ljudje, ki so podvrženi religioznemu duhu, pridejo v stik s pravim Božjim življenjem, se jim to pogosto kaže kot pretirano, čustveno in meseno. Prava strast za Boga je pogosto čustvena in se tudi jasno kaže navzven, kot lahko na primer vidimo pri Davidu, ko je v Jeruzalem prinesel Božjo skrinjo (prim. 2. Samuelova knjiga 6,14-16).

15. Uporabljajo čustvenost kot nadomestek za Svetega Duha. Zdi se, da je to v nasprotju s prejšnjo točko, toda religiozni duh v svoji želji po samoohranitvi in samopoveličevanju pogosto zavzema nasprotne položaje. Takšna uporaba čustvenosti vključuje na primer zahtevo po jokanju in tožbah kot dokaz spokorjenja ali ”padanje pod močjo” kot dokaz, da se je nekoga dotaknil Bog. Oba primera sta lahko izraz resničnega delovanja Svetega Duha; v drugem duhu začnemo delovati, ko takšne manifestacije zahtevamo.

Med Prvim velikim prebujenjem se je na bogoslužjih Jonathana Edwardsa 

pogosto zgodilo, da so padli po tleh najbolj trdovratni in uporni ljudje ter ostali tam tudi po 24 ur. Ko so vstali, so bili spremenjeni. Takšne čudne manifestacije Svetega Duha so podžigala velika prebujenja. Kljub temu pa je Edwards rekel, da so ljudje, ki so ponarejali manifestacije, bolj pripomogli h koncu velikega prebujenja kakor njegovi izrecni nasprotniki!

16. Čutijo spodbudo, ko njihovo delovanje oziroma cerkvena služba izgleda bolje od drugih. Sem spada tudi to, da smo obupani, ko kaže, da drugi izgledajo bolje ali rastejo hitreje od nas.

17. Bolj uživajo v tem, kar je Bog naredil v preteklosti, kakor v tem, kar Bog dela sedaj. Bog se ni spremenil; isti je včeraj, danes in na veke. (prim. Pismo Hebrejcem 13,8). Zagrinjalo je bilo odstranjeno in danes smo lahko prav tako blizu Bogu, kakor mu je bil kdor koli v preteklosti. Religiozni duh nam skuša vedno usmeriti pozornost na naša dela in na primerjanje z drugimi, namesto da bi preprosto stopili bliže h Gospodu.

18. So nagnjeni k sumničavosti ali celo nasprotovanju do novih gibanj, cerkva itd. To je jasen znak zavisti, glavnega sadu religioznega duha, ali pa ponosa, ki si domišlja, da ne bi Bog začel ničesar novega, brez da bi to naredil prek njih. Ljudi s takšno miselnostjo Gospod seveda redko uporabi za rojstvo novih stvari.

19. So nagnjeni k zavračanju duhovnih manifestacij, ki jih ne razumejo. To je znak ponosa in predrznega domišljanja, da so naša mnenja enaka kakor Božja. Prava ponižnost nas ohranja odprte in dovzetne za nadaljnji pouk; z njeno pomočjo potrpežljivo čakamo na sad, preden izrečemo sodbo. Pravo razlikovanje nas usposablja, da iščemo in upamo na najboljše in ne na najslabše. Zato nam je naročeno, naj "vse preizkušamo in kar je dobro [ne kar je slabo], obdržimo” (1. pismo Tesaloničanom 5,21).

20. Pretirano reagirajo na mesenost v cerkvi. V resnici je verjetno v cerkvi mnogo več mesenosti in mnogo manj Svetega Duha, kot bi si lahko mislil celo najbolj kritičen človek. Pomembno je, da se naučimo med njima razlikovati, da bomo lahko osvobojeni svoje mesenosti in bomo zrasli v svoji podrejenosti Svetemu Duhu. Toda kritičen človek bo zatrl te, ki so sicer še vedno 60-odstotno meseni, vendar so bili lansko leto 95-odstotno meseni. Namesto tega je treba priznati, da ljudje napredujejo, in storiti vse, kar moremo, da bi jim pri tem pomagali.

21. Pretirano reagirajo na nezrelost v cerkvi. Obstaja nezrelost, ki jo Gospod povsem sprejema. Moj dveletni otrok je v primerjavi z devetletnikom nezrel, vendar naj bi tako tudi bilo. Morda je za dvoletnika celo zelo zrel. Idealistični religiozni duh pa vidi le nezrelost, ne da bi upošteval druge pomembne dejavnike.

22. So pretirano nagnjeni k razumevanju, da so nadnaravne manifestacije dokaz Božje potrditve. To je le druga oblika točkovanja svojih duhovnih dosežkov in primerjanja z drugimi. Nekatere od Jezusovih največjih čudežev, na primer hojo po vodi, je videlo le nekaj ljudi. Svoja dela je opravljal zato, da proslavi Očeta, ne sebe. Tisti, ki uporabljajo čudeže kot dokaz, ki služi širitvi in izgrajevanju njihove lastne službe v cerkvi, so resno skrenili s poti življenja.

23. Se ne morejo priključiti ničemur, česar nimajo za popolno ali skorajda popolno. Gospod se je pridružil padli človeški rasi in zanjo celo žrtvoval svoje življenje. Takšni so tudi tisti, ki v Njem prebivajo.

24. Se pretirano bojijo religioznega duha. Nobene stvari se ne osvobodimo tako, da se je bojimo, ampak tako, da jo premagamo po veri v Jezusa Kristusa.

25. So nagnjeni k temu, da se ponašajo s čimer koli, razen z Jezusovim križem, z njegovim dokončanim delom in s tem, kar On je. Če svoje življenje, službo ali cerkev gradimo na čimer koli drugem, gradimo na nezanesljivem temelju, ki ne bo obstal.

Rezultati testa

Verjetno je vsakdo izmed nas vsaj do neke mere podvržen religioznemu duhu. Pavel nam je naročil: "Sami se preverite, ali ste verni" (2. pismo Korinčanom 13,5). Pomembno je, da ni rekel: ”preverite svojega bližnjega” ali ”preverite svojega pastorja,” ampak preverite ”sami sebe”. Če uporabljamo ta test, da bi z njim ocenili druge, je to lahko znak, da smo v resnih težavah mi sami. Če ti je to poglavje osvetlilo težave, ki jih ima kak drug človek ali kakšna druga cerkvena služba, potem pazi, da se res odzoveš v Svetem Duhu in da ravnaš v skladu s Pavlovim opozorilom Galačanom:

"Bratje, če zasačite koga pri kakšnem prestopku, ga vi, ki ste duhovni, opomnite v duhu krotkosti. Pri tem pazi nase, da ne boš tudi sam padel v skušnjavo.” (Pismo Galačanom 6,1).

Deset stvari, ki jih lahko storimo da bi se osvoboditi religioznega duha

Ko sem skušal sestaviti seznam, ki sledi, sem iz dobro znanih razlogov nekoliko okleval. Ljudje, ki so zvezani z religioznim duhom, si ga namreč lahko razlagajo tako, kot da se namesto prave intimnosti z Gospodom, od njih zahteva še več religiozne dejavnosti. Kljub temu pa zaupam: če imate toliko ponižnosti, da greste brat ta seznam, vam bo Gospod gotovo dal tudi milost, da ga boste pravilno uporabili - kot predlagane smernice, ki naj nam pomagajo, da bomo prišli bliže k Njemu.

1. Razvijaj skrit odnos z Gospodom. Gospod je posvaril svoje učence, naj ne bodo kakor farizeji, ki so opravljali svoja dela zato, da bi jih ljudje opazili, ampak naj opravljajo svoja dela na skrivnem pred Očetom (prim. Evangelij po Mateju 6,1-6). Tako začnemo svoje upanje in zaupanje polagati v svoj odnos z Njim in ne z ljudmi. Ni večje varnosti, kot je ta, da vemo, da nas Bog pozna. Gospod nas je tudi  posvaril: ”Kako bi mogli verovati vi, ki sprejemate slavo drug od drugega in ne iščete slave od edinega Boga?” (Evangelij po Janezu 5,44) Če iščemo slavo ali priznanje od ljudi, je to nekaj najbolj pogubnega, kar lahko storimo za svojo vero.

2. Moli, da bo ta ista ljubezen, s katero Oče ljubi Sina, tudi v nas. Gospod Jezus je sam molil, naj bo ta ista ljubezen, s katero ga je ljubil Oče, tudi v nas (prim. Evangelij po Janezu 17,23.26). Vemo, da je molitev, ki jo je molil Božji Sin, gotovo uslišana, ker je bil popolnoma usklajen z Očetom. Mi pa "nimamo, ker ne prosimo” (prim. Jakobovo pismo 4,2). Kadar religiozno dolžnost nadomesti ta ljubezen, naša dobra dela daleč presežejo to, kar bi bila sicer.

3. ”Potrudi se, da se boš pred Bogom [ne pred [judmil) izkazal za preizkušenega” (2. pismo Timoteju 2,15). Če Božjo besedo preučujemo zato, da bi pokazali ljudem svoje znanje ali jim dokazali svoj položaj, smo skrenili od Duha resnice, ki nas vodi v resnico. Duh resnice je prišel, da razodeva Jezusa, ne nas, Njegovo besedo moramo preučevati zato, da bi ga iskali in da bi storili, kar je potrdil On, in ne ljudje. Tako je tudi Jezus posvaril farizeje: ”Vi sebe opravičujete pred ljudmi, toda Bog pozna vaša srca. Kar je pred ljudmi visoko, je pred Bogom gnusoba.” (Evangelij po Luku 16,15) Če je naš motiv to, da počnemo stvari, ki jih ljudje visoko cenijo, ali to, da se pred njimi opravičujemo, bomo delali nekaj, kar je pred Bogom gnusoba.

4. Vsak dan si vzemi čas, da si zares sam z Gospodom. Prizadevaj si, kolikor je to mogoče, da ta čas podaljšuješ, dokler končno ne boš z Gospodom več časa kakor s katerim koli drugim človekom. Ko redno preživljamo čas skupaj z njim, nismo več tako nagnjeni h krivdi, ki nas vodi v ocenjevanje svojega življenja po opravljenih delih.

5. Vsak dan si prizadevaj, da slišiš Gospodov glas. Gospodove ovce poznajo njegov glas (prim. Evangelij po Janezu 10,27). Njegov glas poznajo, ker z njim preživljajo čas. Če si dobri zemeljski starši prizadevajo, da otrokom vsak dan posvetijo svoj čas, koliko bolj si Gospod prizadeva, da bi vsak dan posvetil svoj čas nam. Kako dobro ta čas preživljamo, lahko ocenimo po kvaliteti komunikacije. Zares, Gospod želi vsak dan govoriti vsakemu izmed nas. Če bi se odločili, da ne gremo spat, preden zares ne slišimo nečesa pomembnega od njega, bi bila naša življenja kmalu drugačna. Najpomembnejša stvar, kar jih lahko storimo vsak dan, je, da z Njim preživljamo čas in ga poslušamo. Vendar si ne prizadevajte le, da slišite Gospodove besede, temveč tudi Besedo samo.

6. Prosimo Gospoda, da nam da do naših bližnjih isto ljubezen, kot jo ima on sam. Edino takrat bo naše pričevanje njim in naše služenje njim res čisto. Vedno pa si moramo prizadevati, da najprej in najbolj ljubimo Gospoda. Če Gospoda ljubimo bolj kakor svoje otroke ali svoje bližnje, potem bomo tudi njih ljubili bolj, kot bi jih sicer.

7. Prizadevaj si, da svoje kritiziranje spremeniš v posredniško molitev. Ko vidiš, da je z drugimi nekaj narobe, naj bo tvoj prvi odziv, da zanje moliš in prosiš, da jim Bog da milost. Če te kdo še posebej iritira, si prizadevaj, da še bolj moliš zanj. Če se z molitvijo investiraš vanje, je tvoje srce tam, kjer je tvoj zaklad” (Evangelij po Mateju 6,21) in jih boš začel iskreno ljubiti. Prava duhovna avtoriteta je osnovana na ljubezni. Če jih torej dovolj ljubiš, ti bo Gospod lahko zaupal, da jim služiš z resnico, ki jih bo osvobodila. Nekatere največje duhovne zmage, ki so zapisane v nebesih, so zmage, ki spremenijo sovražnike v prijatelje in ljudi, ki bivajo v temi, v otroke luči. To mora biti vedno naš cilj.

8. Neprestano prosi Gospoda, da bi videl njegovo veličastvo. Ko z odkritim obrazom gledamo njegovo veličastvo, se spreminjamo v njegovo podobo (prim. 2. pismo Korinčanom 3,18). Razumevanje pravega nauka je pomembno, toda dokler ne vidimo Njegovega veličastva, ostane to samo doktrina. Ko pa gledamo Njega, ta nauk postane naša narava. Vera, po kateri smo opravičeni, ni miselno verovanje ampak verovanje s srcem.

9. Za enega svojih najvišjih ciljev si izberi, da boš na vsakem kraju razširjal blagi vonj po Gospodu (prim. 2, pismo Korinčanom 2,14-16). Prosi, kakor je prosil Mojzes: da te Gospod ne pošlje nikamor, kamor s teboj ne bi šla njegova manifestirana prisotnost. Morali bi si želeti le tja, kjer je On. In vedno naj bi se vedli dostojno dejstvu, da smo v navzočnosti Kralja.

10.Ko ti ne uspe zares uresničiti katere koli od teh stvari, prosi za odpuščanje ter "Pozabljaj, kar je za teboj, in se izteguj proti temu, kar je pred teboj, ter teci proti cilju po nagrado, h kateri nas od zgoraj kliče Bog v Kristusu Jezusu” (Pismo Filipljanom 3, 13-14).

Sklep

V bistvu hoče religiozni duh nadomestiti Svetega Duha kot izvir duhovnega življenja. To počne tako, da pravo spokorjenje, ki vodi v milost, nadomešča s spokorjenjem, ki temelji na našem lastnem delovanju. Posledica tega je, da pravo ponižnost zamenja ponos.

Prava pobožnost temelji na ljubezni do Gospoda in ljubezni do naših bližnjih. Prava pobožnost pospešuje disciplino in poslušnost, toda ti dve temeljita na ljubezni do Gospoda in ne na potrebi ali želji po priznanju ali sprejetju. Ženo, ki za svoj izgled skrbi zaradi svojega moža, je mogoče hitro razločiti od druge, ki to počne iz svojih sebičnih želja. Lepota prve bo polna miline in dostojanstva; druga žena bo morda telesno privlačna, toda to bo zapeljiva privlačnost, ki je sprevržena podoba prave ljubezni.

Religioznega duha lahko razumemo kot manifestacijo "dobre” strani drevesa spoznanja dobrega in zla. Ko sta Adam in Eva v vrtu jedla s tega drevesa, je bila prva posledica, da sta začela gledati sebe. Strup, ki je naredil ta sad smrtonosen, je osredotočenost nase in to je še vedno najnevarnejši strup, kar nam jih skuša dati sovražnik. V nasprotju z religioznim duhom, ki povzroča, da svojo pozornost usmerimo nase in da gradimo krščansko življenje na svojem lastnem delovanju, nas Sveti Duh vedno vodi v življenje, ki je osredotočeno na Kristusa.

Sveti Duh ustvari sad tako, da nas pridruži Kristusu in v nas uresniči delo, ki ga je On za nas dokončal na križu: ”Beseda o križu je namreč za tiste, ki so na poti pogubljenja, norost; nam, ki smo na poti rešitve, pa je Božja moč” (1 pismo Korinčanom 1,18). 

Vendar pa moramo razumeti, da gre za Kristusov križ in ne za naš lastni križ. Poklicani smo, da zanikamo sami sebe in vsak dan vzamemo svoj križ, ne pa, da se predajamo samoponiževanju ali da poskušamo živeti s pomočjo odlik ali dosežkov svojih lastnih žrtev. Ne, veselili naj bi se Kristusa in njegove žrtve. (prim. Pismo Filipljanom 3,3).

Pred Bogom lahko stojimo le zaradi Kristusovega križa. Naša zmožnost, da pogumno stopimo pred Božji prestol, nima nikakršne zveze s tem, če smo imeli dober ali slab dan oziroma kako pravilno smo izvršili svoje religiozne dolžnosti. Dejstvo, da nas je Bog sprejel, in naša zmožnost, da pridemo v Njegovo prisotnost, temeljita na eni sami stvari - na žrtvi, ki jo je za naše opravičenje opravil Jezus.

To ne zanika potrebe po osebni svetosti, saj je Jakob jasno povedal: ”Vera, če nima del, je mrtva” (Jakobovo pismo 2,17). Če smo pridruženi Kristusu, ne bomo še naprej živeli v grehu. Vendar se greha ne osvobodimo zato, da bi lahko prebivali v Jezusu, ampak tako, da prebivamo v Njem. Jezus je pot, resnica in življenje (Evangelij po Janezu 14,6). Če Jezus ni naše življenje, potem v bistvu ne poznamo niti poti in niti resnice. Religiozni duh se trudi, da bi krščanstvo ostalo samo na področju ”poti” in ”resnice”, obenem pa nam brani vstopiti v globoko, bistveno združitev, s katero Jezus postane naše življenje. Pravo krščanstvo ne vključuje le kaj verujemo, ampak tudi komu verujemo.

Pravo čaščenje ali slavljenje nima za svoj cilj, da bi videli Gospoda; ne, čaščenje ali slavljenje izhaja iz tega, da smo ga videli. Ko ga vidimo, ga bomo gotovo slavili. Ko vidimo njegovo veličastvo, nismo več ujeti v svoje dobre ali slabe lastnosti - naše duše postanejo prevzete od njegove lepote. Ko vstopi Jagnje, celo 24 starešin vrže svoje krone k njegovim nogam (prim. Razodetje 4,10). To je cilj prave vere - videti njega, prebivati v njem in razodevati njega.

Religija postaja svetu vedno bolj odvratna. Ko pa je povzdignjen Jezus, so k njemu pritegnjeni vsi ljudje (prim. Evangelij po Janezu 12,32). Ker je bilo vse stvarstvo ustvarjeno po Njem in Zanj, imamo v svoji duši vsi luknjo, kjer manjka ravno Jezus. Nič drugega ne bo nikoli zadovoljilo hrepenenja, ki je v človeškem srcu, ali nam prineslo miru, razen pristnega odnosa z Jezusom Kristusom.

Ko smo zares pridruženi Jezusu, iz našega najglobljega bitja začnejo teči neustavljive reke žive vode. Ko se osvobodi več in več ljudi in začne ta voda teči v njih, nastane velika reka, ki teče sredi zemlje. Tisti, ki pijejo iz te reke, ne bodo nikdar več žejni - našli so potešitev najglobljega hrepenenja človeške duše. Bolj ko se osvobodimo religioznega duha, bolj jasne in čiste bodo te reke.